Prema popisu iz 2011. godine, Srbija pod plastenicima i staklenicima, odnosno, u zaštićenom prostoru ima 5.421,8 hektara, što je, s obzirom na perspektivu ovakvog načina proizvodnje, znatno manje od svih očekivanja i daleko ispod naših potreba. Kada se zna da je više od polovine, tačnije, oko 3.000 hektara, takozvani privremeni zaštićeni prostor, dok je pod stalnim zaštićenim prostorom 2.321,8 hektara, jasno je koliko je pitanje plasteničke proizvodnje karika u poljoprivrednom lancu, o kojoj se mora povesti računa. Od ovog popisa do danas poljoprivredna površina pod zaštićenim prostorom prilično je porasla, ali brojni faktori utiču na to da se ovo povećanje ne dešava očekivanom i željenom brzinom.
Mraz kažnjava nestrpljive
Preko 90 posto plastenika tunelskog tipa u Srbiji je bez dodatnog zagrevanja, a preostalih 10 posto predstavljaju visoki zaštićeni prostor sa dodatnim zagrevanjem, obično namenjen za proizvodnju rasada, više u rano proleće, ređe u jesen za jesenju proizvodnju. Svi ostali, preko 90 posto tunelskog tipa, pre svega su namenjeni za proizvodnju svežeg povrća. U takvim objektima, obično u predzimskom, zimskom i ranoprolećnom periodu proizvode se sve povrtarske vrste koje imaju male biološke zahteve za uzgojem i uspevanjem, odnosno, one koje jako dobro podnose niske temperature, i kojima za rast i razviće nije neophodna velika suma radijacije, odnosno, intenzivno direktno sunčevo zračenje.
U ovom periodu u plastenicima je dominantna salata, i to različite vrste salate: od puterica, kristalki, ajsberg salate, do salata hrastov list zeleni, hrastov list crveni. Pored nje, gaje se i rukole, praziluk, mladi lukovi iz glavičurka iz arpadžika, krupnog arpadžika, većeg od 2,2cm.
To su uglavnom kulture koje imaju male zahteve za uslovima sazrevanja, dobro podnose mrazeve i do – 8 pa čak i do -15 stepeni Celzijusa, što im omogućava uspešno prezimljavanje tokom predzimskog zimskog i ranoprolećnog perioda. U rano proleće, najčešće po preporukama stručnjaka, po prolasku prve dekade aprila, ove vrste u plastenicima smenjuju kulture s velikim zahtevima i za temperaturom ali i za intenzitetom osvetljenja i dužinom dana, takozvane toploljubive povrtarske vrste. Međutim, to je teoretski jer su proizvođači vrlo nestrpljivi pa sa sadnjom toploljubivih povrtarskih vrsta kreću već krajem prve dekade marta i sukcesivno taj posao završe negde do polovine ili kraja treće dekade marta. To znači da takvim usevima u prvoj dekadi aprila prete mrazevi.
Treba imati na umu da mrazeva kod nas ima često. U referentnom periodu od 30 godina, recimo, čak 18 godina bilo je s mrazom u prvoj dekadi aprila i temperaturama od -3, -4 pa čak -6 i do -9, što onda nanosi velike štete tim toploljubivim vrstama kao što su paradajz, paprike, krastavci, dinje.
Prednjači Leskovac,
pa Vojvodina
Značajne površine imamo i pod pojedinačnim, češće blok tipovima plastenika, pa čak i staklenika. Obično ovi pojedinačni, pogotovo blok tipovi visokih plastenika, imaju dodatno zagrevanje, što znači da se u takvim objektima odvija celogodišnja proizvodnja najčešće toploljubivih povrtarskih vrsta. Tako praktično cele godine proizvode paradajz, papriku, krastavac najčešće, a u novije vreme i dinju. U tom slučaju neophodno je dodatno zagrevanje, a zbog kratkog dana i malog intenziteta svetlosti već tamo od druge polovine novembra pa sve do polovine februara u plastenici sa proizvodnjom rasada ovih povrtarskih kultura dodatno se osvetljavaju. U tom slučaju dan se produžava na nekih 14 do 16 časova, a na našoj geografskoj širini je dovoljno dodatno osvetljenje sa ne više od 40W po metru kvadratnom.
Plastenička proizvodnja, iz više razloga, nije podjednako zastupljena u regionima Srbije. Najzastupljenija je plastenička proizvodnja u okolini Leskovca, i tu proizvodnju i dalje treba razvijati jer je na neki način odgovor na proizvodnju u Makedoniji. Okolina Leskovca je naša praktično najjužnija oblast, s najboljim uslovima za gajenje toploljubivih vrsta, među kojima prednjače paprika i paradajz, poručuje naš stručnjak. Za Leskovcem sledi plastenička proizvodnja u Vojvodini, ona nešto malo kasni, otprilike za desetak dana u odnosu na jug zemlje i odgovara proizvodnji koju ima oblast oko Segedina, u Mađarskoj, odnosno, plasteničkoj proizvodnji centralne Evrope.
– Najčešće su plastenici tunelskog tipa, mada proizvođači u Sentešu i okolini koriste geotermalne vode i to masovno što je budućnost plasteničke proizvodnje. Laik bi rekao da su geotermalne vode izuzetno ekonomski opravdane, međutim, to je samo delimično tačno. Prvo, veoma su skupe bušotine, jer obično idu na 1.200 do 1.500, a neke i preko 2.000 metara dubine. Obično se greši jer se pravi samo jedna bušotina kojom se dobija topla voda, ali onda ona, pre nego što uđe u sistem za zagrevanje, mora de se pročisti, kako se ne bi začepio sistem. A kad izađe iz sistema, izuzetno narušava životnu sredinu, što znači da bi morala da se buši druga rupa, kojom bi vraćali tu mlaku vodu u utrobu zemlje. Sve to značajno poskupljuje ovaj sistem, međutim, i pored svih ulaganja, ovaj način zagrevanja je čak do nekih 20 posto jeftiniji u odnosu na bilo koje drugo konvencionalno zagrevanje plastenika u zimskom periodu. Greje se, inače, od druge polovine septembra, tokom oktobra i novembra, sve do polovine maja, s tim da je najintenzivnije grejanje od novembra do aprila. Grejanje plastenika od septembra do prve polovine oktobra i od aprila do prve polovine maja radi se iz čisto bioloških razloga: objekti se održavaju mlakim, da ne bi došlo do velike oscilacije u temperaturi i do smanjenja prinosa po jedinici površine.
Od hobija do profesije nije daleko
Početnici treba da imaju obične male plastenike i smenu velikog broja vrsta, da zadovolje sve svoje potrebe i imaće čak značajne količine tržnih viškova koje mogu da poklone ili prodaju. Oni, malo veći, od 2.500 do 3.000 metra kvadratnih, mogu da prodaju i na kvantašima ili nekim ozbiljnijim proizvođačima, a od toga će moći čak i da žive u potpunosti jer je to dovoljno za izdržavanje jedne četvoročlane porodice. Najjednostavnije plastenike svako može da priušti, naročito ako je vešt i ume sam da ih napravi. Uz aparat za varenje potrebna im je noseća konstrukcija, plastična folija – spoljašnja 180-mikronska i unutrašnju 100-mikronska. U tom slučaju s kapljičnim sistemom sve ne bi koštalo više od 5 do 6 evra po metru kvadratnom. Ali, ako im to neko drugi radi, cena takvih plastenika tunelskog tipa dostiže 13 do 13,5, češće 15, pa i 17 evra po metru kvadratnom, i tada to više nije samo hobi, već na neki način dobijate profesionalne plastenike tunelskog tipa.
