Srbija ima velike potencijale za proizvodnju povrća u zaštićenom prostoru, ali ih ne koristi dovoljno. Najveći i najčešći uzrok je nedostak novca za podizanje objekta. Plastenici, a posebno staklenici, jesu skupi ali se uložena sredstva brzo vrate. Posebno su pogodni za višečlane porodice koje bi sopstvenim radom ušle u ovu proizvodnju. Kod nas se najčešće podižu plastenici jer su značajno manja ulaganja i jeftinije održavanje. Po mišljenju stručnjaka, pre svega ekonomista i agronoma, za ekonomski isplativu proizvodnju potrebno je izgraditi i opremiti jedan ili više objekata od najmanje hiljadu kvadratnih metara ukupno obradive površine u kojima će se tokom čitave godine, bez obzira na godišnje doba, intenzivno proizvoditi povrće, cveće ili oboje. Oni se najčešće podižu sukcesivno, tokom više godina.
Zaštićeni prostori omogućavaju intezivnu proizvodnju u, i van sezone, veću kontrolu od bolesti i štetočina uz primenu bioloških mera zaštite, a što osigurava i zdraviju hranu. Proizvodnja u zaštićenim uslovima osigurava raniju berbu, ali zahteva dodatne troškove za zagrevanje, ako se planira da plastenici budu „proizvodni pogoni“ i preko zime. Benefiti proizvodnje u „baštama pod krovom“ su veća cena proizvoda zbog ranog dospevanja na tržište, takvi plodovi su ujednačeni, visokog kvaliteta, zdravstveno ispravni jer paraziti i štetočine još uvek ne stižu da se razbude i naprave štetu i nisu neophodna česta prskanja.
Izbor mesta-lokacija
Da bi se plastenik podigao valja prvo obezbediti zemljište. I to ne bilo kakvo. Ono mora zadovoljiti neke osnovne karakteristike. Potrebno je povesti računa o udaljenosti od fabrika, magistrala, o konfiguraciji terena, nagibu, položaju, visini podzemnih voda, zaštiti od vetra i pristupačnosti vode, plina i struje, a potrebni su i putevi s tvrdom podlogom.
Gasovi i prašina iz industrijskih pogona štetno deluju na biljke i smanjuju osvetljenje u plasteniku. Zbog toga zaštićeni prostori moraju biti udaljeni od jednog do pet km od fabrika kao i 100-500 m od glavnih magistralnih puteva. Štetan uticaj smanjuje se podizanjem visokih ograda od prirodnih ili veštačkih materijala kao i intenzivnim provetravanjem objekata.
Zaštićeni prostori se podižu na ravnim terenima bez izrazitih depresija koje izazivaju visoku vlažnost i prave senku. Poželjni su blago nagnuti tereni, s nagibom do 0,4 procenta, južnog i jugoistočnog položaja sa kojih voda prirodno otiče i koji su osunčaniji. Ako je teren nagnutiji neophodno je da se prvo malo poravna, a ukoliko je nagib iznad tri procenta na takvom zemljištu se prave terase i na njima podižu plastenici. Najpovoljniji položaj plastenika je smer sever-jug.
Tereni s visokim podzemnim vodama kao i oni uz rečne tokove nisu poželjni zbog visoke vlage, učestalih jutarnjih magli, hlađenja zemljiša koje uzrokuje oštećenja korenovog sistema. Blizina podzemne vode trebala bi biti na dubini od 150 cm. Ukoliko je podzemna voda bliža površini a teren vlažan obavezno je postavljanje drenaže.
Jaki vetrovi udarima mogu naneti veliku štetu plastenicima, čak ih i oboriti. Zbog toga bašte pod krovom valja podizati na zaklonjenim terenima, ili se oko njih podižu zakloni koji treba da budu propusni, nikako zid, kako bi vetar kroz njih mogao da struji. Najbolje je da se posadi zaštitni pojas od tuja ili nekog sličnog drveća koje čini kompaktnu barijeru od površine zemlje do vrha krošnje. Sa severne strane potrebni su jači i viši zakloni zbog jačih udara vetrova, a sa južne niži. Zakloni ne smeju bacati senku na plastenik te se mora voditi računa o visini i udaljenosti zaklona od plastenika. Kompaktan vetrozaštitni pojas donekle smanjuje troškove grejanja jer slabi jače udare vetrova koji snižavaju temperaturu u plastenicima i do 10 Celzijusovih stepeni.
Zemljište nije pogodno za podizanje plastenika ako u blizini nema izvorište kvalitetne vode. Iako je za tu namenu najkvalitetnija kišnica koja se cevima skuplja u rezervoare, do nje je teško doći pa se prednost daje vodi iz prirodnih tokova. Može da bude i iz vodovoda ili pak vlastitog kopanog bunara, koja je, kako tvrde stručnjaci, najlošija. Na kvalitet vode se često zaboravi ili previdi dok se ne pojavi problem. Zbog toga bi, pre nego što se krene u proizvodnju, trebalo uraditi analizu. Idealna voda treba da ima nizak sadržaj rastvorenih soli. Osim na fizička svojstva vode, pažnju valja obratiti i na biološki kvalitet – ona treba da bude iz čistog izvora i bez biljnih patogena i bakterija.
Takođe, važna su i hemiska svojstva vode za navodnjavanje. Kiselost (rN) bi trebalo biti u granicama od 6.0 – 7.0, niskog sadržaja karbonata i bikarbonata jer će visok nivo biti uzrok nedostatka nekih elemenata, recimo gvožđa, bora, bakra… Kvalitet se može popraviti, ali to treba da urade stručnjaci a nikako sami proizvođači.
Plastenik je najzastupljeniji oblik zaštićenog prostora, koji je oblikom, veličinom i opremom u potpunosti prilagođen gajenju povrtarskih biljaka. U njemu je moguće uzgojiti vrlo kvalitetno povrće tokom cele godine, kontrolisati klimatske, hranljive i ostale uslove potrebne za rast i razvoj biljaka. Oni osiguravaju nekoliko puta veći prinos u odnosu na gajenje biljaka na otvorenom i predstavljaju najintenzivniji oblik proizvodnje.
Baštovani se često pitaju kako odabrati najisplativiji plastenik. To nije ni lako ali nije ni teško. Veličina, kvalitet konstrukcije i sve ostalo zavise od potreba i naravno budžeta.
Za potrebe malih proizvođača najisplativiji je jednostavan, lakoprenosiv tunelski plastenik, širine 5, visine 3 m. i proizvoljne dužine. Bez obzira na jednostavno podizanje i vrlo laganu cevnu konstrukciju i ovaj tip plastenika treba da ima dve bočne ventilacije (otvora) kako bi se osigurali što bolji klimatski uslovi u njegovoj unutrašnjosti. Za veću proizvodnju, za „ozbiljne“ baštovane, pogodniji je jednobrodni tunelski plastenik, širine 9,60 m s ravnim bočnim stranicama i slobodnom radnom visinom većom od 5 metara. On je obično u osnovnoj varijanti opremljen s jednostrukom folijom, dvostranim bočnim otvorima za ventilaciju, dvokrilnim kliznim vratima smeštenim na prednjoj čeonoj strani. Bočne strane za provetravanje se otvaraju od dna prema vrhu, a za njihov pogon se koriste jednostavni ručni reduktori.
S obzirom na široko polje primene, ovakav plastenik se u slučaju potrebe dodatno oprema s dvostrukom folijom, moguća je ugradnja dodatnih vrata i jednokrilnih čeonih otvora za prirodno provetravanje unutrašnjosti plastenika a postoji i mogućnost da se ugradi i krovna ventilacija.
Svi baštovani koji podižu veći plastenik treba da znaju da je prvi korak u ovom poslu izrada betonskih temelja u koji će se ugraditi stabilna noseća konstrukcija koja se u najvećem broju slučajeva pravi iz čeličnih, trajno zaštićenih tankih cevi. Kako se i kada to radi predlažu proizvođači opreme za plastenik.
Valja znati da zavisno od veličine i namene, plastenik može biti građen iz jednog ili više pojedinačnih tunela zvanih „lađa“ ili „brod“. Koliko će ih biti zavisi od potreba i materijalnih mogućnosti. Nije neophodno da se sve „lađe“ podižu istovremeno, one mogu da se nadograđuju. Oblik plastenika treba prilagoditi terenu u kojem se podiže. Naime, plastenici za vetrovita područja imaju spoljašne bočne stranice izvedene s blagim kosinama kako bi se, što je moguće više, smanjio otpor udara vetra.
Po pravilu, plastenik se podiže po lepom, suvom vremenu bez previše gaženja zemljišta. Redosled ostalih poslova opdređuje tip objekta uz koji stiže i uputstvo za podizanje bašte pod krovom.
Vrlo često je potrebno u objekat uneti i novu količinu zemlje kojom se popuni podloga da bi se smanjile mikro depresije. I stvorila ravna površina. Ako je područje sa visokom podzemnom vodom tada treba pored plastenika, s obe strane, iskopati kanal dubine 50 cm koji će višak vode odvoditi u sabirnu akumulaciju.
Svaki plastenik – mali ili veliki, se prekriva folijom ili staklom, što je mnogo skuplje. Danas na tržištu ima puno tipova folije koji se razlikuju po debljini, boji sastavu… Prednosti folija su zaštita od zamrzavanja, više temperature u plasteniku preko noći, manja energija potrebna za zagrevanje, viši prinosi čak i do 30 procenata, ranija berba… Šta će se koristiti – folija ili staklo, delimično zavisi od proizvodnje – vrste povrća koje se gaji, problema koji se mogu javiti u proizvodnji iraspoloživog novca.
Folija, kao materijal za pokrivanje plastenika ima nekoliko prednosti nad staklom. Prvenstveno, to je mnogo niža cena i pokrivke i konstrukcije, laka primena, otpornost na pucanje i lako postavljanje. Međutim, ona ima i određene nedostatke – to su kraći vek trajanja, kondenzacija vodene pare… Dugotrajnost materijala za pokrivanje u mnogome zavisi i od kvaliteta nosive konstrukcije. Folija se oštećuje i razgrađuje najčešće na mestima na kojima se dodiruje s konstrukcijom. Zbog toga se ti delovi konstrukcije premazuju belim akrilnim bojama ili oblažu PVC samolepljivim oblogama.
Dužina trajanja najjeftinijih polietilenskih folija je dve-tri godine, a one kvalitetnije, debljine 180 i 200 mikrona, mogu da traju i 4 – 5 vegetacija. Danas postoje i folije čija je dužina trajanja 15 godina, ali je i cena nekoliko puta veća od standardnih.
Značajna ušteda se postiže kada se umesto jedne, postave dve folije tzv. dvostruka folija s vazdušnim slojem između koji smanjuje gubitak toplote čak do 35 procenata u odnosu na jednostruku foliju i doprinosi stabilnosti objekta. Pritisak između folija vrlo je važan kako zbog toplotnog efekta tako i njihove trajnosti. Tokom zimskih meseci i vetrovitih dana pritisak je nešto veći dok je u stabilnim letnjim mesecima znatno manji. Materijal za pokrivanje mora imati visoku transparentnost, propuštati najmanje 80 procenata vidljivog dela spektra, 20 posto ultraljubičastog i najviše 10 odsto infracrvenog dela spektra. Folija treba da bude hidrofilna, otporna na kiseline, baze, ulja, niske temperature, mikroorganizme, UV stabilna, ne sme goreti, propuštati vodu te menjati dimenzije pri promeni temperature. Svaku foliju valja pažljivo pričvrstiti za nosivu čeličnu konstrukciju.
Iako na tržištu postoji više tipova folije, najčešće se koriste:
Polietilenskna folija (PE) – ona je mutne, mlečno bele boje, nepropusna za vodu, delimično propusna za uigljen-dioksid i kiseonik, propušta 80-90 procenata vidljivog dela spektra, 70-75 posto ultraljubičastog i 80-85 odsto infracrvenog, koji smanjuje toplotu i to posebno noću. Kada se duže koristi delimično gubi elastičnost i prozračnost, hidrofobna je, vek trajanja joj zavisi od debljine i kreće se od 9 meseci do 5 godina, jeftina je.
Polivinilhloridna folija (PVC) – dobro propušta svetlost – do 90 procenata vidljivog dela spektra, 80 posto ultraljubičastog, dok infracrveni deo ne propušta. Upija prašinu i prljavštinu i tokom zime se mora prati radi boljeg prodiranja svetlosti. Vek trajanja dve-tri godine.
Etilenvinilacetatna folija (EVA) – je najkvalitetnija i najotpornija folija, dobrih osobina za svetlost i toplotu, hidrofilna, fotoselektivna, dugotrajnija, visoke elastičnosti koja smanjuje jačinu udara vetra.
Akrilik je otporan na vremenske prilike, pucanje, transparentan je, ne žuti, lako je zapaljiv, lako rastegljiv ali veoma skup.
Polikarbonat ima dobru otpornost na udare, skup je, lako se rasteže i skuplja. Gubi transparetnost nakon jedne godine.
Poslednjih godina, razvojem novih tehnologija, veći, „robni“ plastenici se prekrivaju s više tipova folije. Tako recimo, troslojna UV – stabilizirana folija, se preporučuje za bočne unutrašnje strane. Žuta strana mora biti postavljena tako da njeno naličje bude s unutrašnje strane plastenika jer ona ima zadatak i da biljke delimično štiti od štetnih insekata. Ipak, ni jedan povrtar se ne sme osloniti samo na nju. U plastenik se, za ovu namenu, moraju postaviti i lovne ploče koje su intenzivno žute boje.
Troslojna IR – (infracrvena) višegodišnja (do pet godina), štiti biljke od kapanja. Infracrveni efekt sprečava odlazak toplote u atmosferu tokom noći, pruža zaštitu od zaleđavanja i osigurava raniju berbu plodova, kao i krupnije i kvalitetnije plodove.
Zemljište na koje se postavlja plastenik treba obradiđivati po istom principu kao i ono koje je na otvorenom. Prvenstveno bi trebalo da se uradi analiza zemljišta da bi se na osnovu toga unela neophodna đubriva, a to košta, istina ne mnogo, ali valja računati i na taj trošak.
Za povrće je najbolje prethodno uneti dobro zgoreli stajnjak, a prilikom postavljanja plastenika neophodno je da se vodi računao provetrenosti, navodnjavanju, dobroj i čvrstoj konstrukciji…
Da bi se krenulo u plasteničku proizvodnju treba podići plastenik. Prvo važno pitanje je koliki plastenik i koja proizvodnja. Odgovor na prvo pitanje u mnogome je uslovljen površinom zemlje kojom raspolaže budući vlasnik plastenika. Iako za povrtara, u godini kada podiže plastenik, i kada su troškovi veliki, to nije najvažnija stavka, valja razmišljati da je ekonomski najisplativije, gledano dugoročno, da se odmah obezbedi mnogo veća površina zemljišta od one koja je potrebna za prvi plastenik radi postavljanja novih, budućih bašti pod krovom. To je pre svega veoma praktično pitanje, jer kada se plastenik podigne, svuda oko njega se povećavaju cene zemljišta, pa su onda investicije za kupovinu nove parcele mnogo veće nego da se to zemljište kupilo pre samog početka investicije. Najbolje je kada se poseduje sopstveno zemljište na kojem će se, do podizanja sledećih bašti, biljke gajiti na otvorenom.
Na većoj površini moguće je napraviti i idejni plan sa tačno predviđenim fazama proširivanja proizvodnje i sagledati sve mogućnosti za to u samom startu. Kada je to predviđeno mnogo je lakše uklapati sve sisteme infrastrukture. Kada će se površine bašti pod krovom, u odnosu na prvobitne, povećavati zavisi prvenstveno od finansija i potreba ali u praksi, svako ko je podigao određenu površinu plastenika kroz izvesno vreme ju je povećao. Na toj površini osim plastenika treba predvideti putnu mrežu oko objekta sa „prljavim“ putevima za ulazak sirovina i „čistim“ za izlazak gotovog proizvoda. Ovo je posebno bitno ako se uvode odgovarajući standardi i ako se želi ispoštovati procedura proizvodnje zdravstveno ispravne hrane (HCCP). Putevi moraju biti tako planirani da se plasteniku lako može prići sa svih strana.
Ništa ne bacati
Na parceli s plastenicima valja predvideti i prostor za kanale ili upojne jame u koje će se skupljati voda od kiše i snega. Dobro bi bilo da se ta voda kasnije koristi u proizvodnji, i još bolje da se, ako je proizvodnja u hidroponiji, u tim kanalima ili upojnoj jami sliva i drenaža tj voda i u njoj rastvorena mineralna đubriva koja biljke iz plastenika nisu iskoristile. U zatvorenim sistemima one se vraćaju ponovo u proizvodnju, ali se predhodno ovakav rastvor dezinfikuje. Ako se ne vraća nazad u proces proizvodnje ovakav rastvor se može koristiti za prihranu drugih useva gajenioh na otvorenom, bez dezinfekcije, ali kod vrsta koji nemaju zajedničke bolesti sa povrćem gajenim u plasteniku.
Kod proizvodnje na zemljanoj podlozi sakupljena je samo atmosferska voda koja se bez dodatnih mera može vratiti u proizvodnju i predstavlja najkvalitetniju vodu za navodnjavanje. Da bi se sakupljena voda i zadržala, poželjno je da kanali tj jama budu obloženi folijom.
Na površini predviđenoj za podizanje plastenika mora se predvideti mesto za trafostanicu, agregat, kotlarnicu vodeći računa, da ovi objekti ne prave zasenu u plasteniku, odnosno o dominantnim vetrovima zbog nanošenja pepela na pokrivku plastenika kada se za grejanje bašte koristi biomasa, drvo ili ugalj. Za zaštitu od jakih vetrova, snežnih smetova… treba predvideti mesto za podizanja vetrozaštitnih pojaseva, takođe vodeći računa o zaseni. Na određenoj udaljenosti plastenika treba naći mesto i za deponiju organskog otpada koga u ovakvoj proizvodnji ima napretek.
Površine koje se smatraju optimalnim za plastenike kao porodični biznis, gde svi članovi petočlane porodice rade bez radnika sa strane su do 4000 kvadratnih metara. Infrastruktura za površinu od 5 ha je ista kao i za 1ha tako da su troškovi izgradnje po kvadratnom metru korisne površine značajno manji kod tih većih objekata.
Tunel-plastenik za manje vične baštovane
To je najjednostavniji i najjeftiniji tip plastenika sa bočnom ventilacijom i jednostrukom polietilenskom folijom. Jednostavno se montira i demontira. Konstrukcija čeone strane može biti drvena ili metalna. Ovaj tip ima jednostruka ili dvostruka vrata na otvaranje ili se otvaraju i zatvaraju pomoću zatvarača (zip-zap).
Karakteristike ovog tipa plastenika je relativno niska cena u odnosu na neke druge, omogućuje jednostavan pristup motokultivatoru i drugim manjim mašinama, povećava prinos i poboljšava kvalitet zasada, jednostavno se montira i demontira.
S. Mujanović
Dobro jutro broj 571 – Novembar 2019.
