Tekst i foto: Biljana Nenković
U poslednjoj deceniji cene povrća skoro da se nisu menjale, a ulaganja su otišla u nebo. To tvrdi Ljupko Stevanović, domaćin iz sela Sedlare u okolini Svilajnca, kraja poznatom po povrtarstvu. To bi ujedno bilo i njegovo objašnjenje današnje situacije u plasteničkoj proizvodnji, za koju se ovo domaćinstvo opredelilo još 70-ih godina prošlog veka, kada su plastenici bili prava retkost u Srbiji.
Da bi plastenička proizvodnja povrća bila isplativa, treba mnogo znanja i rada. Jedno od umeća je, smatra Stevanović, kombinovanje rane i kasne proizvodnje, da bi ona bila rentabilna. To mu govori lično iskustvo u ovom poslu, dugo 20 godina. Deo plastenika nasledio je od dede i oca, a deo novih je sam podigao. Na otvorenom ima oko hektar i po povrća, a pod plastenicima jedan hektar.
Ipak podižu nove plastenike
Već godinama zelena salata je 20 dinara. Paradajz, prvi koji stigne, prodaje se za oko 150 dinara, isto i krastavac. Posle toga pada cena i do 30 dinara. Nama problem pravi uvozno povrće iz Albanije, Turske i Grčke. Cena našeg povrća automatski pada, i tu počinje naša borba. Teško je nadmudriti tržište i opstati. To nas primorava da plastenici budu u pogonu cele godine. A to zahteva veća ulaganja i novca i rada – kaže Ljupko Stevanović.
Da bi opstao, Ljupko se bazira na kombinaciji rane i kasne proizvodnje. Kaže da je tako priliv novca veći, i to je jedan od načina da se izbore na tržištu i da opstanu kao domaćinstvo. Drugi način je što kasnija proizvodnja. Sve između toga nije isplativo. Međutim, ovakav ritam znači da nema odmora.
Moj otac je ovu proizvodnju nasledio od svog oca, ja od njega. I sin je završio Poljoprivredni fakultet. Zainteresovan je i nastaviće time da se bavi. Godinama smo kvalitetom pridobijali mušterije. Ako neko misli da može preko noći da ima sigurnog kupca, vara se – kaže Ljupko.
Iako se nalazi na povrtarskoj klackalici, Ljupko kaže da, realno gledano, sada ne može nazad.
Dosta novca je uloženo. Svako menjanje proizvodnje zahteva dodatna ulaganja. Ne preostaje nam ništa drugo nego da plivamo dok ne dođu bolja vremena. Planiramo da podignemo još 50 ari plastenika za ranu proizvodnju i da uvedemo grejanje na još 30 ari – najavljuje Ljupko.
Ističe da seme odvlači dosta novca, kao i grejanje i supstrati, a na kraju i sami plastenici.
Šansa za male proizvođače
Ranije smo koristili stajnjak, pa tople leje za rasad, odnosno, resurse koje smo već imali. A sada, ako hoćete modernu proizvodnju, morate da imate đubriva, supstrate, grejanje. To sve zahteva živi novac, i to na početku svakog ciklusa.
Stevanovići, osim prolećnog povrća, poput zelene salate i luka, krastavaca, godišnje proizvedu i oko četiri vagona ranog i kasnog kupusa, paradajza oko dva vagona.
Znanja i volje ima, nedostaje novac
Proizvođačima u Srbiji znanje i volja ne predstavljaju problem, ali im nedostaje novac za ulaganje, te je verovatno to razlog što u našoj zemlji ima oko 6.000 hektara pod plastenicima, a tek 40 pod staklenicima koji se greju. Zbog toga se zimi i uvozi povrće kome kod nas nije sezona. Mi, koji smo se odlučili za ranu ili kasnu proizvodnju, u tom periodu tražimo svoje mesto na tržištu i, zahvaljujući tome, uspevamo da opstanemo – kaže Stevanović.
Evo kako se tešim. Znam da nismo ni Švajcarska, ni Nemačka i ostale zemlje koje važe za razvijene u Evropskoj uniji. Tu smo gde smo. Da menjam sad profesiju, jednostavno ne mogu – kaže Ljupko.
Nadu da će plastenička proizvodnja ranog i kasnog povrća opstati, uliva mu činjenica da se iz Srbije svakog proleća odlije ogroman novac na uvozni paradajz i krastavac. To je šansa za male proizvođače da prihod završi u njihovim džepovima.
Plastenička proizvodnja koju imamo ne može da podmiri potrebe našeg tržišta. Ni količinski, ni u kontinuitetu. Najviše povrća iz inostranstva ima u najhladnijem dobu godine. Nedostaju nam plastenici ili staklenici sa zimskim gajenjem. Tu nastaje problem ulaganja. Recimo, za plastenik sa duplom folijom vam je potrebno oko 15 evra po kvadratu. Dobra strana je što će se konstrukcija isplatiti za godinu dana. Preostaje samo deo ulaganja u proizvodnju. Taj deo se kreće od 50 do 70 evra po kvadratu. Ulaganje u povrće van sezone isplaćuje se za tri godine. Problem je kako napraviti višak para, na čiji povraćaj vam je potrebno da čekate nekoliko godina – kaže Ljupko Stevanović
Oslonac na lokalno tržište
Porodica Ljupka Stevanovića oslanja se na lokalno tržište. Povrće prodaju u najbližoj okolini, u Svilajncu, Despotovcu i Petrovcu na Mlavi. Time smanjuju troškove transporta, ne gube previše vremena i novca. Ali, i u sigurno tržište su morali da ulože. Prodaju sve što proizvedu, jer su već osvedočeni povrtari, u koje mušterije imaju poverenja.
