Grad u kome možete probati najukusniji domaći kačkavalj i peglanu kobasicu, upoznati žene koje na autentičan način tkaju čuvene pirotske ćilime i osetiti južnjački duh naroda koji živi na mestu nekadašnjeg antičkog naselja, a danas grad bogate kulturne tradicije – Pirot.
Da li je kačkavalj kriv što smo ovde, ili peglana kobasica? Možda se hvalimo svojom dugom istorijom i pamćenjem? Gostoprimstvom, korenima, poreklom? Šalama i humorom? Ili je to što od malena učimo i pamtimo ko smo i odakle smo.
I tako počinje…Svi smo mi odasvud – jedni iz ravne Vojvodine ili zelene Šumadije, drugi iz planinske Srbije. I onda kada mi iz ravnice pogledamo na jug, i ako dovoljno dugo i daleko gledamo – ugledamo Pirot, prepoznamo i pronađemo svoje poreklo i lepotu u oku ove naše Srbije. Uspomene iz detinjstva, dragi ljudi, roditelji, bake i deke, komšije…. I onda je svakako jasno da nisam ovde slučajno. Mnogo je razloga za to, ja ću izdvojiti samo neke, a sigurna sam da ih ima još mnogo jer, grad koji je za više od 400 godina pod turskim ropstvom, uspeo da sačuva svoj šarm, danas se sa ponosom šepuri i dočekuje svakog prolaznika sa osmehom nesebično mu pružajući pravo srpsko gostoprimstvo i toplinu.
Kada uđem u Pirot, prvo što vidim je kako reka Nišava deli Pirot na dva dela Pazar i Tijabara, koje spajaju tri mosta: Gazela, Golemi i Ljubavni most. Hodajući pored reke neko žuri, zastane, pogleda, zaljubljeni parovi se ljube, deca trče i ciče, a pokoji stariji par sedi na klupi… Svako priča svoju priču o životu u jednom gradu i reci koja ga je svojim tokom slučajno razdvojila na stari i novi deo.
Centar Pazara okružen je modernim, lepo uređenim zgradama, kafićima, prodavnicama i restoranima. Kočoperi se mladošću modernog doba. Danas je tamo, između svega i najpoznatija poslastičarnica Rekord koja nudi kačamak, ali ne onaj vojvođanski već bogati i slatki kup šampite sa sladoledom od vanile…nemojte da propustite i obavezno probajte prženu leblebiju…neponovljivi osećaj punih usta ukusa i emocija.
A sa druge strane reke – Tijabari, male zanatske radnje, stare kafane i fasade vremešnih kuća svedoče o nekom drugom vremenu koje šapuće svoju priču. I možda sam ja sa svojom sestrom i braćom imala sreću da baš u tom vremešnom starom delu Pirota provodim leta svog detinjstva. Kada se osvrnem unazad ne mogu i da ne osetim miris domaćeg ovčijeg kiselog mleka, koje je svako veče u 7 sati bilo tek izneto u rashladnu vetrinu, a mi deca smo trčali do malog mosta u poslastičarnicu „Mali most“ da ga kupimo….iz te iste vetrine su se na nas smešile i ogromne sveže šampite za koje nam je Majka, krišom da roditelji ne vide, davala novac da ih kupimo i tako musavih usta i punog stomaka jurimo do kuće. I da vam otkrijem još jednu tajnu Tijabara i pijace. Svakog jutra čika Dobrica sedne i otvori svoju malu prodavnicu i peče ogromne mekike koje ređa na štap. Ne postoji niko, ali baš niko ko bi prošao a da ne stane u red i kupi bar jednu, dve….tako je bilo onda, tako je i sada.
Pratim tok vremena, i u starom delu grada nailazim na sigurno najpoznatiju kuću u Pirotu. Mali Rista, kako su ga zvali zbog njegove visine, mudar čovek onog vremena, podigao je kuću za svoju porodicu. Za zidanje ovakve kuće, u ono vreme, Malom Risti je bila potrebna dozvola od turskih vlasti, jer kuću na sprat mogao je da ima samo Turčin. Ali, Mali Rista, kao viđeni čovek, i među svojima, i među Turcima, dobi dozvolu i napravi jednu od najlepših kuća. Na međuspratu uredi Malu sobu sa niskim plafonom i još nižim ulaznim vratima kako bi svaki Turčin koju ulazi morao da se nakloni njemu, Hristi Jovanoviću, poznatom trgovcu, Srbinu.
I, da – malo ko od nas ovu kuću ne poznaje, čak iako nije bio u Pirotu. U ovoj kući su se snimala dva čuvena filma režisera Zdravka Šotre. „Zona Zamfirova“ i „Ivkova slava“, koji su zbog lepote kuće i dvorišta, koja je danas muzej, snimana upravo na ovom mestu.
A kačkavalj – to čudo od sira, prepoznatljivo po svom mirisu i ukusu… Pretpostavlja se da je prvo parče kačkavalja koje je stiglo u Srbiju doneto upravo u Pirot, i to početkom 19. veka, kada je jedan Jevrejin po imenu Hajn iz Bugarske podučavao baš jednog Piroćanca kako da napravi kačkavalj.
Tragom pirotskog kačkavalja, stigla sam u Mlekarsku školu, jedinu na Balkanu, u kojoj se poznati sir proizvodi po tradicionalnoj recepturi, i to ručno, bilo da je od kravljeg, ovčijeg ili mešanog mleka. Tajna ukusa je u tome što je mleko od kojeg se pravi kačkavalj čisto i odiše najkvalitetnijim travama i lekovitim biljem, koje raste baš na ovom mestu. Kako su mi rekli, ovaj svetski poznati sir se nekada služio i u Beloj kući! Ne znam kako su ga spremali u Beloj kući, ali znam da je moj tata imao svoj tajni specijalitet koji je krio čak i od mame. Da li zato što je to on spremio ili je to stvarno bilo toliko ukusno, ali taj miris i ukus ja još uvek pamtim. Danas ga rado spremam svojoj porodici i svaki put im prepričavam kako je to bilo kada sam ga ja prvi put probala.
I priča o sada već čuvenom festivalu posvećenom peglanoj kobasici, ukusnoj kobasici koja se tradicionalno pravi od ovčijeg i junećeg mesa, uz dodatak začina, i koja se pegla. Ona se ne suši! Termički se ne obrađuje i pravi se samo zimi jer bi se inače pokvarila na temperaturama preko 5 stepeni. Pegla se flašom, svaki dan, i to punom vina – sve ostalo je, kažu, svetogrđe, savija se u potkovicu i dobro ide uz to isto vino, po mogućstvu domaće.
Ne mogu a da se ne setim, kada sam u detinjstvu odlazila kod svoje majke u Pirot, raskošnosti boja u ćilimima na zidovima, podovima, krevetima… Danas znam da je bogatstvo šara i ornamenata, činjenica da nema naličje već dva identična lica, brojna simbolika koju nosi i namene za koje se koristi, ali i dugotrajan i naporan proces izrade, ono što pirotske ćilime čini prepoznatljivim i poznatim. Izrađuju se ćilimi za zdravlje, blagostanje, sreću u ljubavi,… a umeće tkanja se prenosi s kolena na koleno.
Doći u Pirot a ne popeti se na čuvenu tvrđavu koju zovu Pirotski, ili Momčilov grad, koja se nalazi na ulazu u grad iz pravca Niša, u samom gradu pored Nišave je nemoguće. Tvrđavu je podigao Vojvoda Momčilo za vreme vladavine kneza Lazara i svakog posetioca ostavlja bez daha svojom burnom istorijom i panoramom u kojoj ceo Pirot stane na dlan.
I kao da to sve već nije dovoljno, a onda je tu i ona, nadomak Pirota, kao da ga čuva i bdije nad njim – Stara planina. Mnoge reke i rečice, vodopadi i jezera ukrasili su i ulepšali njene kanjone i klisure. Zna ona to i šepuri se ponosita pred nama, dopuštajući nam da u zelenilu netaknute prirode i čiste izvorske vode uživamo. Još ako uz sebe imamo štap za pecanje – snovi postaju stvarnost, a umeće ili ribolovačka sreća siguran ručak.
Ukoliko Piroćance pitate gde možete dobro da pojedete i koja je kafana dobra u gradu, reći će vam da su sve dobre. I – zaista – jesu! Kažu mi da ih je ranije bilo više, pamtim i ja neke kojih danas nema, ali da su sada ostale samo najbolje. I još jedno, ako iz kafane izađete a da niste probali pirotski roštilj ili nadaleko čuvenu jagnjetinu, kao da niste ni bili u kafani, a ni u Pirotu. Pored jagnjetine, roštilja, kačkavalja i peglane kobasice, tu je pirotska pogača, vurda, trljanica, ajvar, pirotska banica, punjene suve paprike, i još mnogo mnogo toga. Svaki ukus vraća u detinjstvo, svaki miris budi uspomene, i podseća na moju Majku i Mamu koje svako jutro peku papriku, onu tanku, svima poznatu, zelenu i malu šilju, koja golica nozdrve i nagoveštava još jedan u nizu specijaliteta za ručak, bez obzira da li je u pitanju salata sa belim lukom, ili je punjena sa sirom, čuveno prženo sa jajima i paradajzom… U jedno smo sigurni, gladni ostati nećemo.
Kako to obično biva, kraj je samo novi početak. Za kratko vreme videla sam svega. Koračajući ovim lepim gradom osetila sam duh prošlosti, podsetila se rane mladosti, nahranila čula i otvorila srce i sada delim sa vama svoju priču i neka ceo svet čuje za mali grad velike duše, grad tradicije, toplih ljudi otvorenih za priču i gostoprimstvo…
