(Nastavak iz prošlog broja)
Period posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, pa i u Srbiji, kada je vinogradarsko-vinska produkcija u pitanju, ostaće upamćen kao vreme kada je, zarad stvaranja velikih socijalističkih vinarija, ugušena individualna vinogradarska proizvodnja. Po rečima Petra Samardžije, ideja je bila da se u velikim industrijskim podrumima koji su građeni, prerada i nega grožđa obavlja savremenom opremom, uz stručno vođenje složenih mikrobioloških i hemijskih procesa. Sedamdesetih godina doneta je čak i zakonska uredba kojom je privatni vinogradar upućen da proizvodi grožđe, a vino isključivo za svoje potrebe. To je stvarno dovelo do značajnog poboljšanja kvaliteta vina. Vina, proizvedena u velikim vinarijama, našla su kupce u Evropi, najviše Nemačkoj, Čehoslovačkoj, kao i u Japanu i SAD, ali je taj trend imao i drugu stranu medalje.
Piše: Zorica Milosavljević
– Nažalost, u celoj zemlji privatnici nisu imali uticaj na formiranje otkupnih cena grožđa – priseća se Petar tog pogibeljnog perioda našeg vinogradarstva i proizvodnje vina. – Vinarije su postale monopolisti, diktirale su otkupne cene grožđa, pljačkom seljaka sekle su granu na kojoj su sedele. Privatni vinogradi se masovno krče. Veliki podrumi postaju „vodenice bez reke“. Proizvodnja vina se smanjuje. Prestaje osavremenjavanje vinarija i devedesetih godina počinje velika kriza u ovoj grani. Počinje propadanje vinarija. Krčenje vinograda je u toku i trajaće još dugo. Novi vek dočekali smo sa čašama uvoznih vina, a stari vek završili godinom u kojoj je uvoz vina i jakih pića dvostruko nadmašio naš izvoz. Od velikog izvoznika postali smo uvoznik svih proizvoda od loze. Na našim stolovima su sve češće boce napravljene u hrvatskoj staklari i napunjene vinom kupljenim u rinfuzi u Makedoniji. Čep je bio iz neke mediteranske zemlje, etikete štampane ko zna gde, zalepljene tutkalom iz Italije. Na njoj se kočoperilo samo naše zvučno ime. Pa veli: nemoj se napiti!
Vlada pomaže, ali se čokotima sporo vraćamo
Nagoveštaj promena dogodio se početkom novog milenijuma. Prvi znak bila je odluka Vlade Srbije, decembra 2001. godine, o podsticajnim merama za podizanje novih vinograda i šljivika na posedima zemljoradnika.
– Ta novost primljena je i protumačena različito – objašnjava Petar Samardžija. – Brojni su oni koji na nju imaju primedbe i rezerve. To su oni neuspešni, antiprotivni, kojima je za sve kriva država, od koje očekuju i traže da rešava i razrešava njihove teškoće i nerad. Narednih godina pomoć države je sve veća. Sredinom prve decenije ovog veka, ona naprosto moli vinogradare da se vrate lozi. Nepovratno im nudi i do 12.000 evra za svaki hektar zasađenog vinograda. Nove, moderne plantaže 2007. zazelenele su se na 500 hektara. Država je žurila s obnovom potonulog vinogradarstva, kako bi Srbija spremno dočekala učlanjenje u Evropsku uniju. U njoj je tada bilo zabranjeno podizanje novih plantaža zbog velikih viškova vina, i važila je za sve njene članice. Procene naših planera bile su da Srbija u nju uđe barem sa 50.000 hektara pod lozom. Ta očekivanja se, nažalost, nisu ispunila, kao ni naša očekivanja o učlanjenju. Promenilo se samo to da je EU skinula embargo o zabrani sadnje novih vinograda.
Vlada Srbije, kaže on, i dalje pomaže sadnju, kao i gradnju novih podruma, i nabavku opreme za proizvodnju grožđa i vina, ali je povratak čokotu mnogo, mnogo sporiji nego što se verovalo i očekivalo.
– Po zvaničnim podacima, aktivnih vinograda u Srbiji ima nepunih 7.000 hektara. Godišnje se sadi znatno manje od projektovanih 400 do 500 hektara. Nije mi jasno zašto se to krije od javnosti. Slušajući, gledajući i čitajući priče uvek istih naših vinara, stiče se utisak da smo mi vinarska sila u svetu. „Zemlja vina“ se zvala i emisija koja se do nedavno vrtela na televiziji. Bože, šta se tu sve nije čulo. Samo što nismo krenuli u osvajanje svetskog tržišta, s našim jedinstvenim ukusima i mirisima božanske kapljice. Svet je sit francuskih, italijanskih, španskih i čileanskih vina i samo čeka na nas. A mi jedva da imamo trećinu vina potrebnog za sebe. I uglavnom ga dobijamo u plastičnim flašama, u rinfuzi. Pred vinogradarima i podrumarima je veliki posao. Ali, oni ne mogu ostati bez pomoći. Napuštanjem loze decenijama krajem prošlog veka, uništeno je i zapostavljeno mnogo toga. Sadnja vinograda je samo jedan segment obnove. Najteže će ići sa znanjem, a o njemu se još uvek premalo razmišlja. Znanje je upravo ono u čemu najviše zaostajemo u odnosu na zemlje EU, u kojoj se proizvodi 60 odsto vina na svetu. Paradoksalno je, ali je, na žalost, velika istina da smo u godinama odmah posle Drugog svetskog rata imali više znanja, iskustva i struke u obnovi vinogradarstva nego danas.
Imena i dela za pamćenje i spominjanje
Petar Samardžija završio je Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu nekoliko godina nakon njegovog osnivanja, i vrlo dobro pamti kakav je profesorsko-naučni potencijal tada imala ta visokoškolska ustanova. Za obnovu posleratnog vinogradarstva i podrumarstva bili su zaduženi veliki eksperti kojih se i danas s nostalgijom seća. Kako kaže, oni su pre rata, kao stipendisti „trule kraljevine“ školovani u najpoznatijim vinogradarskim centrima u Francuskoj, Nemačkoj i Austriji.
Ti mladići su, iz vinogradarskih krajeva, po završetku studija raspoređivani na poslove u Vršcu, Župi, Negotinu, Kruševcu – tamo gde su bili veliki vinogradi. Pod njihovim vođstvom podizane su naše prve moderne plantaže, građeni su veliki industrijski podrumi, osnivani prvi vinogradarski fakulteti i instituti, stvarane prve jugoslovenske sorte vinove loze… Jedan od njih bio je i prof. dr Dragoslav Milisavljević.
– Rado ga se sećam i spominjem. Svima nama, njegovim studentima, ulio je ljubav prema lozi i vinu. Predavao nam je na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu i Vinogradarstvo i Vinarstvo. Vodio nas je po vinogradima i podrumima u Vršcu, Subotici, Novom Sadu, Smederevu, Erdeviku… Učio nas je o sadnji, rezidbi, sortama, degustaciji… Vraćajući se s praktičnih vežbi fakultetskim autobusom, orila se pesma, zadovoljstvo, smeh. Ta putovanja i danas pamtim, kao da su bila juče. Iz moje generacije s profesorom je, kao mladi asistent nastavio da radi Vlada Kovač, budući veliki enološki stručnjak, poznatiji u svetu nego kod nas. Doktorat je radio u Parizu i pre više od trideset godina primljen je, kao prvi stranac, u francusku Poljoprivrednu akademiju. Više od dvadeset godina bio je predstavnik Jugoslavije u Svetskoj organizaciji za lozu i vino, čije je sedište u Parizu – kaže, između ostalog, Samardžija.
Iznosi i mišljenje da se treba ponovo okrenuti i obratiti i onima koji su otišli u zasluženu penziju, a čija reč se uvažavala i na najvažnijim svetskim stručnim skupovima, onima koji su dali ogroman doprinos ne tako davnom izvozu naših vina širom sveta.
Veliki dometi malih vinarija
Petar Samardžija kaže da je naša vinska produkcija sada mala, ali dobra. Pre četvrt veka, kako kaže, u Fruškoj gori dobro vino je bilo prava retkost.
– Danas je obrnuto, gotovo nemoguće je naći loše vino – ističe Samardžija. – Novi koncept razvoja vinogradarstva i vinarstva, zasnovan na malim porodičnim vinarijama, potvrđuje se kao pravo rešenje. Umesto nekadašnjih šest-sedam vinarija u Vojvodini, koje su prerađivale sav rod grožđa, danas ih je, prema mojim informacijama, više od 160, uglavnom malih porodičnih vinarija. Njihov broj se stalno povećava. Prostora za širenje ima u izobilju. Prema rejonizaciji vinogradarskih terena, na osnovu enoloških kriterijuma, na Fruškoj gori vinogradarstvo ima na raspolaganju više od 50.000 hektara zemljišta. Sedamdesetih godina blizu sedam hiljada hektara bilo je pod vinovom lozom. Danas ih nema ni hiljadu! Svrstavanje pojedinih fruškogorskih terena u vinogradarske obavljeno je uglavnom na osnovu ekoklime, tipa zemljišta i njegovog bogatstva, odnosno siromaštva za ratarsku proizvodnju, ekspozicije, nagiba itd. Nisam čuo da je ikada u nekoj fruškogorskoj opštini o korišćenju ovog zemljišnog bogatstva bilo reči.
