Udaljen od puta i od očiju, tu gde suncokreti okreću svoje lepe žute glave, a okolo se zaplavile zrele šljive, lep kao upisan – salaš. Perkov salaš. Ime je dobio po nadimku jednog od predaka porodice Ivanić. Do salaša se stiže ili preko Novog Sada, ili preko Rume, a od Beograda je udaljen oko 60 km. U neposrednoj blizini salaša su manastiri Krušedol, Grgeteg, Velika i Mala Remeta i Hopovo. S pravom se može reći da ovaj salaš predstavlja muzej, bogat starim, ukrasnim i odevnim predmetima, nameštajem, posuđem i nekadašnjim oruđima za obradu zemlje, plugovima i drljačom, kao i razbojem starim više od 150 leta, a posebna priča je autentična sremačka kuhinja.
Miriši plodna zemlja po kojoj hodam i čuje se samo cvrkut ptica. Ovde drugačiji vetrovi duvaju po ljudskim dušama i sve je potaman i sve kako priliči. I nije slučajno da sam ja danas ovde, iako smo već više puta bili na Perkovom salašu. Ali kako nam je čika Nikola onomad kazivao, ovde možemo videti i doživeti sve ono kako je nekad bilo. I mi, eto, dočekasmo priliku da početkom avgusta, kad je pravo vreme, dođemo i upravo ovde vidimo kako se veje pasulj i kako uz pomoć vrednih ruku i dobrog vetra, dobijamo čisto zrno, spremno za lonac.
Na salašu je lepo i prostrano dvorište, ukrašeno raznobojnim cvećem i zelenim puzavicama. Sedimo za drvenim astalom ispod ogromnog oraha, posao obavili, pasulj ovejali i pijemo sok od kajsija, napravila ga je naša divna domaćica Milica, a tu je i čika Nikola, domaćin, pa kreće divan o salašu, o tome kako je rodilo i da li valja godina. Njegova duša je velika, a sećanje dragoceno. Pripoveda o kulturi, istoriji i tradiciji ovog dela Srema. Završio je kadgod Trgovačku školu u Novom Sadu, gde je stekao znanje, umeće i ljubaznost, pa ove veštine koristi i kada uslužuje svoje goste. A oni dolaze iz celog sveta da ovde osete duh starih vremena i uživaju u očuvanoj prirodi i zdravoj hrani, jer se ovde gostima nude samo sopstveni domaći, organski proizvodi. Zanimljiva je priča da za vreme popularnog Egzita u Novom Sadu, mladi ljudi iz celog sveta dolaze na Perkov salaš, želeći da ovde prespavaju u prirodi, u kolibama od sena. Čika Nikola svoje goste dočekuje pretežno odeven u živopisnu, sremačku nošnju. Pokazuje ogroman kožni kofer, star dvesta godina, koji je obišao sveta, pričamo o onom što je nekada bilo a čega više nema, ili ga je teško naći.
Svuda oko nas je rajsko zelenilo – vinograd, voćnjak, bašta, a okolo trče razigrani kerovi koji lavežom pozdravljaju goste. Na taljigama starim više od 130 godina, napravljen je ležaj od sena, prekriven krparom, a snop žita i cvet suncokreta upotpunjuju ovu sliku do savršenstva. Ispred – lepa okrečena zelena kuća, ukrašena crvenim muškatlama. A unutra molovani zidovi, firange na prozorima, u ćošku zidana peć, porodična ikona i mnogo uramljenih, prelepih, starih slika predaka u nošnjama iz tog vremena. Drugi svet u odnosu na život u gradu. Salašarske priče liče nam na bajke, jer u dobro veruju dobri, koji dobro i čine. Zna čika Nikola mnogo toga, što drugi ne znaju, živa enciklopedija, milina ga je slušati, a on je već treća generacija na salašu. Treba pamtiti ljude koji su gradili salaše i poštovati one koji ih danas čuvaju. Ovaj salaš je pravi ukras Fruške gore. I sunce se svaki dan iznova diže nad salašem, greje čuvarkuću u šerpi na krovu i obasjava sve one koji im, željni prirode i lepote, dolaze…
Mi napuštamo Perkov salaš obavljenog posla i puni utisaka, sigurni da ćemo ponovo doći jer dok mašemo Milici i Nikoli, koji nas kao drage goste ispraćaju do kapije, ispunjava nas onaj osećaj topline kao kada su nas naši rođeni baka i deka na odlascima ispraćali, pa bljesne slika puta koji ostaje za nama, prašine koja se diže iza kola, ljubavi i želje za još samo jednim zagrljajem tih podignutih, dragih ruku koje nas brižno pozdravljaju sve dok se toliko udaljimo da postajemo tačkice…
I dok polako vozim putevima preko Fruške gore, u mislima se prisećam čika Nikoline priče kako se prvi u selu venčao u crkvi, o manastirima i tradiciji i tražim u hladovini vekovnih šuma baš te skrivene bisere – manastire. Ima ih šesnaest, a svojom blistavom belinom ukrasili su ovo gorsko zelenilo i nebesko plavetnilo i ušuškani u srpskoj Svetoj gori, vekovima pružaju smiraj i utočište. Okružen brojnim stablima ogromnih kestenova, ispred mene je u svoj svojoj lepoti, najstariji fruškogorski manastir – Krušedol. Opasan je crvenim zidom i kapijom u obliku crkve. A kada sam ušla u manastirsko dvorište, ispred mene se pojavio ogroman, uređen prostor, pun divnog zelenila, dugačkih staza i klupa. Na kraju ovog zelenog raja, smešteni su beli, četvorougaoni konaci, a u samoj sredini, u centru konaka je kao skriven od spoljnog sveta uzdignut – manastir.
Otkud manastiri na Fruškoj gori? Odgovor daje naša istorija. U HV veku, kada je započeta gradnja prvog fruškogorskog manastira, Srbija je bila pod vlašću Otomanskog carstva, a Srem je pripadao Ugarskoj. Bežeći od turskog ugnjetavanja, Srbi su se naselili u južne krajeve Ugarske, pa je tada ugarski kralj u okviru svoje države obnovio srpsku despotovinu i dozvolio rad Srpske pravoslavne crkve. Ovu titulu kralj je dodelio Đorđu Brankoviću, koji je bio poslednji srpski despot, i on je, zajedno sa svojom majkom Angelinom, sagradio manastir Krušedol, da bi ona kasnije tu prenela i mošti svog supruga Stefana Slepog. Mati Angelina zaslužuje posebno mesto i pažnju u našoj istoriji svojim delima milosrđa, a naročito u podizanju i opravljanju svetih hramova i manastira u Sremu. Bila je despotica srpska, mučenica i na kraju smerna monahinja, kojoj je srpski narod dao uzvišeni naziv – Angelina, Majka krušedolska. Bila je obrazovana i umna žena, koja je živela u izgnanstvu, bez zemlje i sa narodom sa kojim je delila istu sudbinu. Znala je da nije važan teret, nego snaga onoga ko teret nosi, a njena snaga je bila u veri, ljubavi i dobroti.
Uz bogatu istoriju i lepotu po kojoj je manastir Krušedol poznat i prepoznatljiv ne mogu a da ne spomenem priču o velikoj ljubavi našeg Laze Kostića i prelepe ćerke bogatog veleposednika i Lazinog prijatelja, Lenke Dunđerski. Manastir je bio utočište našem pesniku, jednom od najvećih umova srpske literature, koji je baš ovde, nesrećno zaljubljen i razočaran, pokušao da pobegne od svoje ljubavi. Njegova muza i vila bila je Lenka Dunđerski, a njihove duše i srca je grejala nemoguća ljubav. Zahvaljujući filmu i seriji “Santa Maria della Salute“ dočarano nam je ono vreme i sačuvana od zaborava lepa, tužna i tragična ljubavna priča, koja unapred nije imala budućnost. A Laza Kostić je najbolje umeo svojom pesmom, umilnom i nežnom, da otvara ljudska srca. Skrhan od bola posle Lenkine smrti, posvetio joj je jednu od naših najlepših i najljubavnijih pesama – „Santa Maria della Salute“, napisanoj pre tačno 110 godina, u kojoj je izneo svu svoju tugu i patnju.
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Laza i Lenka
Laza je ceo svoj život pretočio u pesmu, a pre svoje smrti zaveštao je hiljadu kruna manastiru Krušedol, da se svake godine na dan Svetog Arhanđela Mihajla, kada je umrla, čita molitva za spas duše Lenke Dunđerski.
Mošti despotice Angeline
U manastiru Krušedol čuvaju se mošti despotice Angeline, despota Stefana i njihovog sina despota Đorđa Brankovića. Ovde je sahranjen i kralj Milan Obrenović, kneginja Ljubica Obrenović, srpski patrijarsi Arsenije III Čarnojević i Arsenije IV Šakabenta, mitropolit Isaija Đaković, vojvoda Stevan Šupljikac…
