Baštovani dobro znaju da je paradajz najveće zakeralo u bašti. Večito je gladan, žedan, voli sunce, ali mu smeta žega, traži barem jednonedeljno friziranje, odnosno, zakidanje zaperaka, prija mu da su mu noge duboko u zemlji… Ali, ako mu se ugodi, može i na betonu da rodi.
Piše: Svetlana Mujanović
Dovoljno je da se nabavi velika plastična kanta, bure, saksija minimalne zapremine 20 l, kvalitetan kompost i prvoklasna sadnica. A tada kanta, bure, saksija s rupama, mogu da se postave i na betonsku stazu, i da se baš tamo beru ukusni plodovi paradajza.
A na terasama plastenici
I baš takva, mala velika bašta „živi“ na okućnici Ivana i Marije Cvetković na Čeneju, selu nedaleko od Novog Sada, poznatom po salašima i u pesmama opevanim, u kojima ima i prelepih etno restorana, velikih voćnjaka, životinjskih farmi. I oko svakog je bašta, ali ne ovakva. Verovali ili ne, ovi vredni ljudi, kojima je povrtarstvo hobi, a ne osnovna delatnost, u toj kući su podstanari. Ali, sve se može kada se voli, želi i hoće.
Na parčetu zemljišta, površine svega jedan i po ar, gde je deo u hladu i senci, po principima organske poljoprivrede gaje svo povrće, neophodno za ishranu četvoročlane porodice. Bašta jeste tesna, pa su na dve terase postavili improvizovane plastenike, raj za povrće u kantama do duboko u jesen, a ljute papričice, koje gaje u dubokim gajbicama, uz dodatno osvetljenje beru i zimi.
U bašti na otvorenom i u plastenicima ipak najviše je paradajza. Opredelili su se za sorte za koje se zna da su manje osetljive na parazite, prouzrokovače bolesti, a po prinosima ne zaostaju za novoselekcionisanim rodnim hibridima. Prednost sorti je i u tome što su sačuvale miris i ukus starih vremena.
I tako, kada prođe opasnost od kasnih mrazeva, rasad, proizveden u „sopstvenoj režiji“, iznosi se napolje i sadi u kante zapremine 20 litara koje se pune kompostom, takođe iz vlastite proizvodnje.
Početkom maja kante se postave u baštu i počinje punjenje. Trećina je kompost, pomešan suvi i tečni, a dve trećine sveža baštenska zemlja. U jednu kantu posade po dva struka sortnog paradajza ili tri čerija. Ukupno rasade oko 400 biljaka paradajza. Čim malo poodrastu, za svaki struk se vezuje kanap koji se pričvrsti za žicu, čiji su oslonac rašlje suvih, ali neiskrčenih voćaka i biljke se „vode“ da uspravno rastu. Na kraju se postavi navodnjavanje u sistemu kap po kap i proizvodnja se zahuktava, a odgore se raširi mreža za zasenu.
Svaki plod može iz bašte na trpezu
Iako je selo poznato po vrednim paorima, salašima s organskom proizvodnjom povrća, ovako nikad niko nije povrtario. Potomci nekadašnjih kulaka navikli su na velike bašte u kojima svaka biljka ima dovoljno mesta da raste kako hoće. Paradajz u kantama, to je do pre koju godinu bilo nezamislivo, dok im porodica Cvetković, savremeni nomadi kojima nije stran život na grčkim ostrvima, na strminama Stare planine, blagim padinama Fruške gore, nije pokazala da paradajz, ako mu se ugodi, može i na betonu da rodi.
