U jedinom ženskom zatvoru u Srbiji na 50 ari se gaji povrće i cveće, a radi i krojačka radionica i odnedavno grnčarska radionica u kojoj se uglavnom izrađuju ukrasne saksije.
Piše: Zorica Dragojević
Jeste li ikada razmišljali šta rade žene kada se nađu u zatvoru, kako provode vreme, kako se osposobljavaju za povratak u matično okruženje? Žene se bore, uče, rade, žene žele, iako su pogrešile, da se vrate normalnom životu, da zarađuju, da budu korisne. U ženskom zatvoru u Požarevcu podstiču ih na kreativnost, na sticanje sertifikata iz određenih oblasti, da bi bile konkurentne na tržištu rada.
– Ženski zatvor u Požarevcu je jedina ustanova takvog tipa u Srbiji. Tu se obavlja nekoliko vrsta delatnosti, u kojima učestvuju osuđenice: povrtarska proizvodnja, uzgoj cveća, krojačka radionica i odnedavno grnčarska radionica, u kojoj uglavnom izrađuju ukrasne saksije. To su one kreativne saksije i iz ruke, i iz kalupa – kaže Katarina Lisac, rukovodilac grupe za obuku i upošljavanje osuđenica.
Oaza mira i preporoda
Dodaje da je veliko interesovanje i za biljnu proizvodnju, proizvodnju cveća i za proizvodnju sezonskog povrća:
– To je posao na otvorenom ili u plastenicima. Uglavnom među zelenilom, sa zemljom, i to jako utiče na raspoloženje osuđenica. Formalno, to nije terapija, ali smo primetili da sve što rade i što stvaraju pozitivno utiče na zatvorenice.
One se trude se da u zatvorskim lejama raste zdravo povrće sa što manje hemije.
Pušteno mašti na volju
Ove godine osuđenice iz Požarevca na Sajmu su se predstavile svojom kreativnošću.
– Dozvolili smo osuđenicama da same osmišljavaju proizvodni program, da prave aranžmane od cveća koje su same uzgojile, da prave tekstilne proizvode, torbice koje su u duhu ekološke osvešćenosti. Mi ih podržavamo u tome, mi ih obaveštavamo o trendovima na tržištu, o trendovima uređenja prostora, o biljkama i onome što se traži. Usmeravamo ih, nabavljamo odgovarajuće materijale i onda prepuštamo njihovoj mašti. One su zbog toga veoma motivisane – zadovoljna je Katarina Lisac.
– Imamo u okviru Zavoda jedan plac od pedesetak ari – navodi Katarina Lisac – gde su zasadi povrća na otvorenom i četiri plastenika. Zimi se radi u plastenicima. Mi radimo sve iz semena, imamo staklenik koji se zagreva i odmah posle Nove godine kreće se sa setvom svih biljnih kultura koje proizvodimo. Zatvorenice imaju mogućnost da seju i da prate sve faze rasta bilja, što jako dobro utiče na njih. To je oaza mira i spokoja, koje one doživljavaju dok rade. Trudimo se da to bude zdrav uzgoj, da ne upotrebljavamo hemiju, ili bar da je koristimo u najmanjoj mogućoj meri.
Izlaze sa zanatom i sertifikatom
Jedina mana je u tome što osuđenice ono što proizvedu ne mogu same da koriste, zbog pravila i nepostojanja sopstvene kuhinje, za svoju ishranu.
– Na žalost, procedure i pravila ne dozvoljavaju da one koriste svoje proizvode, njihova hrana se priprema u drugom zatvoru u Zabeli, jer ovde nemamo kuhinju.
Nemaju kuhinju, ali imaju tržište, kaže Katarina, tako da njihov rad ima svoju svrhu, zbog čega se osuđenice osećaju korisno:
– Imamo naše lokalno tržište, a to su državne ustanove, sudovi, škole, zdravstvene ustanove, veći kolektivi s kojima imamo saradnju. Izlazimo i na sajmove i oni su jedinstvena prilika da se široj javnosti predstavi ono što radimo.
Cilj svega što rade rade u Zatvoru jeste da se žene osposobe za život van zatvora, za resocijalizaciju.
– Nama jeste glavni cilj da sve one prođu sertifikovane obuke i dobiju sertifikate za zanate koje su izučile i imaju prilike da ih obavljaju praktično. To su sertifikovane obuke za šivenje i krojenje, za uzgoj ili ranog povrća u plastenicima ili cveća, i od skoro grnčarija. Imamo nezvanične informacije da njima to znači i da koriste sertifikate da bi se zaposlile, da bi mogle ravnopravno da konkurišu na tržištu rada, iako su na neki način marginalizovana grupa – ističe Katarina Lisac u razgovoru za reviju „Dobro jutro“.
Foto: Z. Dragojević