Rezidba oraha je važna, ali po mišljenju stručnjaka zapostavljena agrotehnička mera. Preporučuje se jer može znatno doprineti većoj i nomičnijoj proizvodnji. Primenjuje se s ciljem formiranja uzgojnog oblika, a kasnije radi obnavljanja rodnog drveta, odnosno regulisanja rodnosti i prinosa stabala. Rezidba oraha biće olakšana ukoliko se poznaju osnovne karakteristike sorti koje se nalaze u zasadu. Prema mestu formiranja rodnih elemenata, sve sorte i selekcije podeljene su na sorte tzv. terminalne (šampion, srem, tisa i jupiter) i lateralne rodnosti (rasna, sava).
U većini zasada u kojima se gaje sorte terminalne rodnosti uzgojni oblik je kotasta kruna. Formiranje počinje u prvoj godini posle sadnje. Sadnice se uvek prekraćuju u proleće, krajem marta ili početkom aprila, bez obzira na to da li su sađene u jesen ili proleće. Visina prekraćivanja zavisi od toga koliko će biti visoko deblo. U savremenom uzgoju oraha optimalnom se smatra visina 150–180 centimetara.
Prilikom formiranja kotlaste krune može se ostaviti četiri, izuzetno pet grana koje zajedno treba da su raspoređene u krugu od 360 stepeni. U uslovima kada ih ima više, ugao je manji. Tom prilikom vodi se računa da na tako malom odstojanju jedna grana ne bude iznad druge. Vertikalno rastojanje između ramenih grana treba da bude 10–15 centimetara. To se postiže i merama zelene rezidbe. U periodu kada prođe opasnost od poznih prolećnih mrazeva, odnosno kada su mladari dugi nekoliko centimetara, ili su pupoljci tek nabubreli (pre listanja), zelenom rezidbom valja ukloniti pupoljke ili mladare koji bi mogli biti konkurenti ramenim granama. Ovom merom hrana se usmerava u preostale, odnosno mladare koji su izabrani za buduće ramene grane.
Mladare koji su se razvili ispod onih odabranih za ramene grane ne treba uklanjati. Ostavljaju se da bi sadnice u prvoj godini imale što veću lisnu površinu. S obzirom na to da su po položaju niži, imaće slabiji razvoj i neće biti konkurencija ramenim granama. Prema navodima stručnjaka, ove grane ostaju obično dve godine, a čak i rode. Uklanjaju se rezidbom u proleće, u martu ili početkom aprila.
Tokom prve godine orah ispoljava slab porast, pa se u proleće druge godine ramene grane ne prekraćuju. Tokom vegetacije preporučuje se rezidba na zeleno. Ona podrazumeva uklanjanje bočnih mladara koji izbijaju u uslovima kada je došlo do izmrzavanja vršnih pupoljaka na letorastima ili tek krenulih mladara. U drugoj godini letorasti oraha često dostižu dužinu od 15 pa i više centimetara. Njihovo grananje će biti bolje ako se prekrate. Porast letorasta biće dobar i narednih godina ako se blagovremeno i kvalitetno urade sve neophodne agrotehničke mere. Radi boljeg grananja, i oni se u proleće prekraćuju za četvrtinu ili trećinu dužine. Nastavlja se i zelena rezidba koja podrazumeva uklanjanje mladara koji se razvijaju na nepotrebnom mestu. Ovu meru treba primeniti blagovremeno, odnosno što ranije da se hrana ne bi trošila za porast mladara koji će biti uklonjeni.
Sorte oraha koje imaju tzv. Lateralnu rodnost zahtevaju drugi uzgojni oblik. Najčešće se formira poboljšana piramida. U proleće, sadnice se prekraćuju na visinu od 180 centimetara. Ukoliko su niže, stručnjaci preporučuju da se prve godine skrate na 40 centimetara iznad kalema, a potom u toku vegetacije, najčešće sredinom avgusta, pinciraju na visinu od 180 centimetara. Valja ukloniti i mladare koji su se razvili na visini do jednog metra.
Prekraćivanje letorasta za četvrtinu primenjuje se od druge vegetacije i radi se svake godine. Na taj način se zaustavlja porast i potencira razvoj lateralnih pupoljaka. Prilikom pravljenja preseka, posebno onih koji su većeg prečnika, treba biti obazriv. Preporučuje se da se ostavljaju patrljci duži ne deset centimetara, a potom ih valja ostaviti da sokovi izlaze nekoliko dana. Posle toga patrljak se uklanja do osnove i presek premaže kalemarskim voskom.
Redovnu rezidbu zahtevaju i rodna stabla oraha. U odnosu na druge voćne vrste, ova mera nije tako intenzivna. U uslovima kada se ona redovno primenjuje, umanjuje se ogoljavanje donjih grana i premeštanje roda u vršne delove krune. Za zasade koji se nalaze u punom rodu preporučuje se uklanjanje grana koje ometaju protok vazduha i svetlosti kroz krunu. Ovom merom smanjuje se i mogućnost infekcije raznim gljivičnim bolestima.
Leska se može gajiti kao žbun ili stablašica. Žbun se formira tako što se sadnica odmah posle sadnje prekrati na oko 20 centimetara, da bi se potencirao porast izdanaka. Tokom godine neguju se tri do četiri izdanka, a ostali se uklanjaju. Ne treba dozvoliti razvoj velikog broja izbojaka. Oni se rezidbom stalno obnavljaju, vodeći računa o tome da osvetljenost krune bude dobra, jer to dopri nosi bržem formiranju cvetnih pupoljaka, a rodne grančice koje imaju dovoljno svetlosti daju dva-tri puta veći prinos od onih u zaseni. Kada rodnost žbuna počne da opada i vegetativni prirast ne prelazi 5–15 centimetara, što se obično dešava posle 15 godina, pristupa se podmlađivanju. Osnovne grane se skraćuju na 50 centimetara od površine zemljišta i istovremeno proređuju. Stare skeletne grane zamenjuju se mladim, koje su se razvile iz izdanaka i počele da rađaju.
Kalemljena, odnosno leska koja se gaji kao stablašica, minimalno se orezuje. Uglavnom se proređuje kruna i usmerava rast skeletnih grana, da bi se dobila umereno gusta i okrugla kruna. Visina debla treba da je 80–100 centimetara.
S. Malinović
Dobro jutro broj 538 – Februar 2017.
