Dok su tokom leta pravile štete u baštama, voćnjacima i vinogradima, s prvim hladnim danima smrdibube menjaju stanište. Sele se u zaklone da bi bezbedno prezimile. Svaki zaklon – u selima su to staje, šupe, stogovi sena i slame, kuće, nastrešnice… mesta su na kojima traže prostor za zimovanje. U gradskim sredinama to su stanovi a u njima posebno unutrašnja strana roletni, žaluzina, ulazi u zgrade, razne ostave, sva mesta na kojima ih čovek neće odmah pronaći. Naročito omiljene su im vikendice i seoske kuće u kojima se zimi ne živi, a gde umeju da naprave čitave kolonije po zavesama, pod tepisima, u prozorima između dva okna, ostavama…
Za ljude je najvažnije da one nisu opasne po njih. Supstanca koju ispuštaju na dodir ili kada osete da su u opasnosti, a koja neprijatno miriše, nije opasna po ljude, već smrdibubama služi da se odbrane od ptica i drugih životinjica koje se njima hrane. A i ime su dobile po tom specifičnom mirisu koji podseća na korijander.
Smrdibube pripadaju redu štitastih stenica. Veličine su od 120 do 170 mm, a u bojama mogu varirati od svetlozelene do mrke i braon. Ženke su krupnije od mužjaka. Telo im je u obliku štita, na glavi se uočavaju duge antene. Smrdibube vas ne mogu ujesti, takođe, ne šire zaraze i nisu opasne po ljude, ali nije poželjno dirati ih rukama bez neke zaštite, jer u samoodbrani ispuštaju smrdljivu supstancu na bazi alkohola koja u dodiru s očima može izazvati iritacije. Najviše su pretnja za kućne ljubimce jer, ukoliko se dogodi da pas ili mačka progutaju ovog insekta, on može iritirati njihov gastrointestinalni trakt, pa će mu tako oteći jezik, usne, desni, izazvaće povraćanje i prekomernu salivaciju.
U Srbiji postoji oko 20 različitih vrsta smrdibuba za koje kažemo da su domaće. Najveće probleme prave dve registrovane vrste: mramorna i etiopska zelena, poznatija kao zelena povrtna stenica. Mramorna smrdibuba trenutno je brojnija od povrtne. U našu zemlju su stigle iz Azije, i smatra se da su deportovane s nekim biljkama. Zanimljivo je da im treba oko 30 godina da se adaptiraju na nove uslove, te se sada intezivno razmnožavaju da održe vrstu. Budući da su u pitanju tropske vrste, smrdibube vole toplotu, pa je to razlog što su u našim krajevima prisutne upravo tokom leta. Ne podnose hladnoću, pa traže svaku priliku da se zavuku u ušuškani zaklon.
Odrasla jedinka već sa tri nedelje starosti može da položi jaja i obično ih polaže u dve grupe koje su međusobno vezane jedna za drugu pa za list ili zemlju gde su položena. U toku svog života, jedna smrdibuba položi oko 260 jaja. Tokom leta za piljenje nove generacije potrebne su samo dve nedelje, dok su u proleće i jesen neophodne tri. U proseku žive dva do dva i po meseca.
Razlog zbog kojeg ih je svake godine sve više je što na ovim prostorima smrdibube nemaju prirodne neprijatelje. Njima se hrane ptice i gušteri kojih je takođe sve manje, pa je prirodno smanjenje štetne populacije smrdibuba otežano. Potrebno je vreme da priroda reguliše lanac ishrane i da smrdibube dobiju neprijatelje, što će dalje uticati na prirodnu selekciju i smanjivanje njihovog broja. Najezda smrdibuba u naše krajeve javila se pre svega zbog tople klime. Leta su duža, zime sve kraće i blaže i one na ovim područjima nalaze idealne uslove za svoj život. U toku leta njih najviše ima u prirodi, slobodne su, dok s prvim hladnijim noćima i jutrima kreću u potragu za toplijim mestima. Tada se približavaju toplim domovima, zatvorenim prostorima i na sve moguće načine pokušavaju da se uvuku u kuću i tu ugnezde.
Iako su po ljude bezopasne, smrdibube mogu prenositi viruse na biljke, hrane se sišući sokove pa tako umanjuju kvalitet plodova, stoga su u poljoprivredi izuzetno štetne i neophodno ih je suzbijati čak i hemijskim preparatima, iako ne postoji ni jedan insekticid, specifičan za zaštitu od ovih napasnika. Proizvođači se dovijaju kako znaju i umeju, uglavnom nekim svojim „izumima“.
Valja znati da protiv ovih dosadnih napasnika pravog leka nema. Ako to do sada nije urađeno radi zaštite od komaraca, u svaki prozor ugradite komarnik s metalnom žicom najmanjih očica koji će onemogućiti „smrdama“ da se sakriju u kuću. Uz rastvore belog luka i sirćeta, koji možda mogu da pomognu privremeno, odnosno ako imate mali broj ovih dosadnih „okupatora“ na prozoru, napravite još neke svoje „špecije“ koje može da koristite. Kada ih primetite nemojte ih ubijati već sačekajte da se zaustave na nekom mestu, pokupite papirnom maramicom i izbacite ih napolje. Takođe, savetuje se da ih nikako ne usisavajte jer smrad može dugo da ostane u usisivaču. Ukoliko ste smrdibube zajedno sa cvećem uneli u svoj dom ili su one same naše načina da uđu, postavite u jedan ugao sobe lampu sa jakim svetlom, a ispod nje posudu sa sapunicom. Smrdibuba će leteti na svetlo, ošamutiće se i upašće u vodu gde će se udaviti. Svetlost i toplota privlače ove insekte, ali i vlaga i žuta boja, pa se to može iskoristiti za zaštitu. Ispred ulaznih vrata ili na terasu okačite žuti papir jer, kako smo već napomenuli, žuta boja ih privlači, pa će, umesto da se „ušunjaju“ unutra, ostati van kuće.
Sprej u kućnoj radinosti
Postoje i neke biljke od kojih se u „kućnoj radinosti“ prave sprejevi koji odbijaju pa čak i ubijaju ove smrdljive napasnike.
Ukoliko ih nema puno pa je neophodno da „pecnete“ svaku čim je uočite, a ne bi da koristite hemiju, a preporuka struke je da se rastvor pravi od najveće preporučene koncentracije, pripremite svoj, domaći insekticid. Potrebno je 120 ml sirćeta, 60 ml sapunice od deterdženta za pranje sudova i 240 ml tople vode. Sve se dobro promućka da se napravi homogen rastvor koji valja usuti u posudu s raspršivačem. Ciljajte direktno na bube jer ova mešavina ih ubija čim ih dotakne. „Mućkalica“ od ljusaka crnog luka pogodna je za zaštitu biljaka na otvoprenom. Oko 20 g ljusaka crnog luka prelijte jednim litrom vruće vode, pa ostavite da odstoji pet dana i procedite, a tečnost koristite za tretiranje biljaka. Prskajte ih svakog dana tri puta dnevno, oko pet dana uzastopno. Kasnija prskanja se ponavljaju u razmaku od dva-tri dana. Napominjemo, ovaj rastvor nema karencu, plodovi se mogu brati odmah posle prskanja. Jedino što u tom slučaju mogu da zadrže blagi miris crnog luka. Da biste ga se oslobodili potrebno je da prođe izvesno vreme od prskanja do berbe. Efikasna je i mućkalica od ljutih papričica. Usitnite 100 g papričica, prelijte litrom vode i kuvajte oko sat vremena na umerenoj temperaturi u poklopljenoj posudi. Tečnost ostavite da stoji dva dana, pa procedite. U 10 l vode uliti 100 ml tečnosti od kuvane paprike pa onda prskajte.
S. Mujanović
