Kao u bajci o Ivici i Marici, koje je zla veštica privukla kućom od čokolade, slatkiša, bombona i raznih đakonija, pažnju gurmana na društvenim medijima privukli su čarobni medenjaci Novosađanke Olivere Ković, poznatije kao Olga Nikolajevna, filigranski delikatni u svojoj lepoti, a po pričanju onih koji nisu mogli da im odole, ukusni i zavodljivi.
Olga Nikolajevna je medicinska sestra, radi u urgentnom prijemu Opšte bolnice Vrbas. Putuje svaki dan na posao iz Novog Sada, našla je slobodno vreme i odlučila da se kreativno izrazi na ovaj način.
Da je način uspešan, tvrde njene mušterije i ljubitelji ovih slatkiša, koji o njenoj proizvodnji šire dobar glas, što se, kada su u pitanju ovakvi kreativni poslovi, pokazalo kao najpouzdanija marketinška metoda.
Sve je počelo zahvaljujući televiziji
– U dugim zimskim dosadama nekako smo se ćerka Isidora i ja zakačile za emisiju „Britiš bejk of“, takmičenje kuvara amatera. Posmatrale smo kako se sve to pravi, bilo nam je baš inspirativno, i onda sam odlučila da te džindžerbred kolačiće napravim za Novu godinu. Pogodillo se da sam u decembru prošle godine bila na godišnjem odmoru i rešila sam da ih napravim i vidim kuda će me to odvesti. Napravila sam medenjake, najviše gledajući tutorijale na Jutjubu: kako se najbolje peku, kako se pravi rojal ajsing – smesa kojom se medenjaci ukrašavaju. Prve primerke sami smo pojeli i jako su nam se dopali.
Kao i svaka tviterašica, Olivera je svoj rad postavila na ovu društvenu mrežu, ne sluteći da će se ono što je napravila i fotografisala ljudima dopasti do te mere, da su počeli od nje da poručuju medenjake za posebne prilike.
– Tviter je moćan medij, a ja imam zavidan broj pratilaca, krenulo je retvitovanje, lajkovanje, i počele su da mi dolaze narudžbine, iako isprva nisam imala nameru da ove medenjake pravim za nekog drugog. Kako sam imala još nekoliko dana godišnjeg odmora, prihvatila sam se zadatka, i tako je sve počelo. Do Nove godine imala sam toliko narudžbi da nisam znala gde se nalazim. Srećom, cela porodica mi je pomagala, svi smo bili uključeni u posao. Ćerka Isidora mi je pomagala da mesim, ona i snaja Ivana krenule su da vode društvene mreže, napravlili smo profile, a sin Dušan radio je fotografije.
Onda smo razmišljali o tome kako ćemo da nazovemo tu našu malu proizvodnju, naš mali pogon, pa smo se odlučili za „Medenu fabriku“, pošto smo se bukvalno osećali kao da smo nekoj fabrici.
Ova mala porodična firma od tada složno radi, a Oliveri posao ne pada teško, iako radi u smenama i putuje za Vrbas svaki dan.
– Najlepši deo u svemu tome je što mi je kuća mirisala na đumbir i cimet. Nije novac ono što vas pokreće da radite, već uživanje u poslu. Najviše posla imam za vreme praznika: Božića, Nove godine, Uskrsa, Dana zaljubljenih, bude tu i proslava rođendana ili nekih kompanijskih zabava, ali i svadbi. Ipak, najviše posla bude pred porodične praznike.
Nema čarobnog recepta
– Kako se prave džindžerbred kolači našla sam na Jutjubu, a recept je univerzalan, samo što ga pojedini kuvari prilagođavaju sopstvenom ukusu. Čuveni čovečuljci prave se od brašna, jaja i mnogo meda, đumbira, cimeta. Ja od tog recepta ne odustajem, a nabavljam isključivo proverene namirnice. Med kupujem na istoj tezgi na pijaci, ne poigravam se s receptom i uglavnom su svi zadovoljni ukusom.
I dok od recepta ne odstupa ni za mrvu, Olivera se poigrava s idejama o oblicima i načinima ukrašavanja.
– Prvo se medenjaci ispeku, a potom moraju da se ohlade. U međuvremenu se odlučim, kao neki krojač, za oblik, ideju, a potom napravim rojal ajsing za dekorisanje. Izaberem koje ću boje da koristim, napravim ajsing, obojim ga i krenem. U suštini, gledam da odgovorim zahtevima naručilaca, naročito ako požele neku temu, ali odgovaram na svoj način. U početku nisam imala tu slobodu pa sam morala malo da se ugledam i na druge, da posmatram kako drugi rade, da skidam način rada, tehniku, fazone. Sad sam već počela da se igram, već sama izmišljam sve što uradim.
Za posao je potrebna ljubav i iskustvo
– Crtanje po kolaču, takozvani pajping, mora da se uvežbava. Postoje različite vrste rojal ajsinga, a razlikuju se po gustini i nameni. Treba dosta strpljanja, upornosti i veštine za crtanje, ali je osnova svega u receptu za ajsing, i tu ne sme da se pogreši.
A da je za izradu ovih kolačića, pored veštine, potrebna i mašta, potvrđuje nam naša sagovornica koja je kalupe u početku kupovala po raznim radnjama, a onda je rešila da ih sama pravi, sekući i oblikujući aluminijumske tacne. Time rešava dva problema: onaj finansijski i komplikovani proces kupovine kalupa u radnjama plastike i preko Aliekspresa, ali i onaj kreativni, pošto sad ne postoji oblik kojem ona ne može da doskoči.
-Nema dobre porodaje bez dobre prezentacije, a za to su najviše zaduženi sin i snaja. Sin obrađuje fotografije pošto je grafički dizajner, a svi su se angažovali i pomažu da bi naša mala fabrika funkcionisala – priča Olivera. – Svako učestvuje koliko može, Isidora je budući novinar i pohađala je kurs internet-marketinga, pa je obratila pažnju na neke štoseve koje ja ne znam a koji su nam pomogli da budemo vidljiviji. Tako sam usput saznala dosta o ciljnim grupama i načinima oglašavanja i prezentacije proizvoda.
– Kad sam počela, dala sam sebi rok od godinu dana, da vidim kuda će me to odvesti. Nisam želela da reagujem ishitreno, već da vidim kojom će se dinamikom sve odvijati. Iskreno, do sada nisam imala neku značajnu pauzu, stalno je to nešto kapljalo. Moji medenjaci najčešće idu u inostranstvo: SAD, Kina, Grčka, Švajcarska, Austrija. Radila sam i za jedan međunarodni kongres u Beogradu, i to kolače s hemijskim formulama – kaže Olivera, ističući da su medenjaci bili potpuni hit, naročito kolačići s formulama dopamina i serotonina.
– Ceo život nešto radim jer ja ne umem da sedim. Moram nečim da se okupiram i stalno radim nešto kreativno: od slikanja, preko nakita, do medenjaka. Za sada sam tu, videću dokle će me držati. Volim da pravim medenjake, ali nisam ni postala žrtva svog uspeha. Pojedemo test kolačiće, i to one koje ne prođu ocenu naše komisije, ali toga ne bude mnogo. Tek da se zasladimo – zaključuje naša sagovornica.
Rok trajanja – dok se ne pojedu
– Jednom ispečeni i ukrašeni medenjaci mogu da stoje neograničeno dugo – kaže Olivera Ković. – Našla sam podatak da medenjaci mogu da stoje godinu dana u zatvorenoj kutiji. Ipak, ljubiteljima mojih proizvoda uvek kažem da ih čuvaju šest meseci, za svaki slučaj. U suštini, oni su trajni kao i svaki keks u prodavnici, naročito ako su dobro zapakovani. Med je prirodni konzervans i zbog toga ovi kolači mogu dugo da stoje. Mada, iskrena da budem, najčešće stoje tek toliko dok se ne pojedu.
I.R.
Dobro jutro broj 570 – Oktobar 2019.
