Piše: Svetlana Mujanović
Do pre koju godinu ogrozd se u Srbiji malo gajio. Današnja deca, a i mnogi odrasli, skoro da i ne znaju kako izgleda plod, a kamoli voćka ogrozda, a nekada je uz plot, na kraju svake seoske bašte, rastao poneki žbunić ove čudotvorne voćke, od čijih su plodova naše bake pripremale sok i slatko, nezaboravnog ukusa i mirisa. U Rusiji i Evropi, posebno u Engleskoj, Holandiji, Nemačkoj, Češkoj i Poljskoj, ovo voće zauzima velike površine, daje obilan rod i predstavlja značajnu industrijsku sirovinu.
Zanimljivo je da plod ogrozda dolazi u različitim nijansama žute, zelene, crvene ili crne boje, a može biti okruglog, ovalnog, kruškastog ili sasvim izduženog oblika. Najslađi od svih je ogrozd crvene boje. Zreo plod ovog voća obično je spreman za branje u julu. Interesantno je i to što se u jednom grmu mogu zajedno sresti i kiselkasti i veoma slatki plodovi, ali svaki od njih sadrži mnoštvo malenih jestivih semenki.
Ne bira zemljište, a ne voli žegu
Poslednjih godina, s razvojem svesti o blagodetima bobica ovog voća za ljudski organizam, ogrozd se vraća u naše bašte i na okućnice. Koliki je značaj uzgoja ogrozda u Evropi može se naslutiti po nazivima kao što su “evropski severni vinograd”, “nemačko grožđe”, “carigradsko grožđe”
Kako je sadnja voćki u ovom mesecu još uvek u punom jeku, nije naodmet da vas podsetimo na to zbog čega bi valjalo da se i u vašem vrtu nađe poneki žbunić ogrozda, kako da ga i gde posadite i kako da ga gajite. Ne zauzima puno prostora, a veoma je korisna voćkica.
Ogrozd (Ribes grosularia)vrsta je voća iz roda ribizli, višegodišnji žbun srednjeg rasta koji počinje da rađa druge, a punu rodnost daje u periodu od pete do osme godine. U proseku živi oko 15, ali uz pravilnu negu može doživeti i 20 godina.
To je voćka skromnih zahteva. Otporan je na niske temperature i u vreme dubokog zimskog mirovanja izdrži i do -25, a izmrzava na -35 stepeni. Ipak, ne odgovaraju mu nagla zahlađenja u vreme cvetanja, jer je u takvim uslovima oplodnja cvetova smanjena, a plodovi koji se i zametnu ostaju sitni i nekvalitetni. Iako mu ne škodi zima, ogrozd je osetljiv na letnje žege. Visoke temperature, u uslovima niske relativne vlažnosti, ostavljaju ožegotine na listovima, a neretko i na plodovima koji deluju kao da su pečeni, i ostaju kiseli i puni kamenih ćelija.
Ogrozd ne podnosi zabarena mesta i visok nivo podzemnih voda, jer u takvim uslovima strada i suši se. Pri izboru mesta za uzgoj ove voćke treba voditi računa o lokalnim prilikama. Na višim mestima valja birati južne i jugoistočne položaje, a na nižim lokalitetima severne i severozapadne. Ogrozd nije veliki potrošač vode. Dovoljno mu je 800 mm padavina tokom godine, pod uslovom da su pravilno raspoređene. Kada su leta duga, suva i topla, vlaga se nadoknađuje navodnjavanjem. I zahtevi prema zemljištu su prilično skromni. Dobro i redovno rađa i kada se gaji na težem, ilovasto-peskovitom zemljištu, koje je umereno vlažno i hladno i u kojem se ne zadržava voda, ali ne podnosi peskovite i jako tople terene. Najpovoljniji su zasenjeni položaji, izloženi cirkulaciji vazduha i zaštićeni od jakih vetrova.
Sadnice iz položenica
Kada se gaji na većoj površini, bira se parcela sa dobro dreniranim zemljištem, očišćena od korova, na koju se rasturi 500 kg/ha NPK đubriva u kojem je odnos azota, fosfora i kalijuma 7:20:30 i zaore, najbolje na dubinu od 40 cm. Posle dubokog zaoravanja mineralnih đubriva unosi se i pliće zaorava 10 tona stajnjaka po hektaru. Na manjim površinama i na okućnicama, na mesec pre sadnje iskopaju se jamići, dimenzija 40x40x40 cm u njih ubaci šaka-dve mineralnog đubriva, malo nagrne zemlja, doda stajnjak i opet zagrne, da koren ne bi došao u kontakt sa đubrivom. Kada se zemlja i đubrivo slegnu, može da se sadi.
Iako se mogu kupiti gotovo u svakom rsadniku, nove sadnice mogu se lako proizvesti od žbuna u sopstvenoj ili komšijskoj bašti. U vegetativnom razmnožavanju koristi se nekoliko metoda: ožiljavanje zrelih i zelenih reznica, položenicama, deljenjem žbuna… Ožiljavanje zrelih reznica u većini slučajeva ne daje dobre rezultate, te se i ne praktikuje. Deljenje žbuna retko se koristi, i to samo u slučajevima kada ga treba preneti ili kada je reč o sorti izuzetne vrednosti. Najkorisnija metoda razmnožavanja ogrozda je ožiljavanjem položnica.
Za ovo su pogodniji mlađi žbunovi koji imaju dugačke grane koje se lako mogu položiti. Od njih se dobija veći broj sadnica. Tokom leta grane se polože u iskopane jamiće ili kanaliće, nagrne zemlja i u proleće reznice odvoje od „majke“ i, ako imaju slab koren, presade u improvizovano rastilo i tu ostave do sledeće jeseni. To se radi i s izdancima koji se pojave oko žbunova. Ovako dobijeni ožiljeni izdanci koriste se kao sadni materijal. Osim horizontalnih položnica, koristi se i metoda vertikalnih, uz zagrtanje, kao i kod horizontalnih. Uspeh u ožiljavanju zavisi pre svega od vremena zagrtanja i stalne vlažnosti zemljišta kojom su zagrnute. Ogrozd se može razmnožavati i semenom, ali to se radi uglavnom u procesu selekcije.
Kada se nove biljke proizvode iz reznica, one se skrate na 30 cm i sade duboko u brazde ili jarke, na razmaku nešto više od pola metra između redova i osam do 15 cm u redu. Pupoljci i trnje u donjem delu se uklanjaju, a ostavlja se četiri do pet vršnih pupoljaka.
Sadnja u jesen i redovna rezidba
Ogrozd se sadi se u jesen ili, ako je vreme pogodno, zimi. Prolećna sadnja se retko praktikuje. Jesenja sadnja je najbolja jer se iz prolećne, zbog čestih vetrova, zemljište brzo isuši pa je procenat primanja sadnica manji nego ujesenjoj sadnji. Sadi se na dubinu nešto veću nego što su „sadnice“ bile nagrnute zbog ožiljavanja. Posle sadnje izdanci se orežu na 3 do 5 okaca. Na jako osunčanim mestima ogrozd se sadi kao međukultura ili se u njegov zasad posadi nekoliko redova visokih voćaka radi zasene. Može se uzgajati u obliku žbuna, kordunica ili žive ograde (špalira).
Svake zime skraćuju se razvijeni letorasti na polovinu ili trećinu dužine, do osnove se uklanjaju slabo razvijene, stare i zakržljale grane, kao i one koje su slabo rodne. Na žbunu se ostavi šest do osam grana, starih tri do šest godina s više rodnih grančica koje daju glavni rod, a žive prosečno dve do četiri godine
Šarolikost sorti i boja
Na selekciji ogrozda u svetu je mnogo rađeno. To, kao i činjenica da se u Rusiji uzgaja još od 12 veka, govori o višestoletnom odabiranju najboljih žbunova i stvaranju što boljih sorti. A kada su počele da se proizvode visokokalemljene sadnice, izbor je postao veoma širok. Uzgajane sorte ogrozda samooplodne su, mada, po nekim iskustvima, pri oprašivanju sa strane daje veće prinose. Lepo je kada se gaji u svim bojama: zlatnožuta, zelena i crvena.
Žuta, najranija sorta poreklom je iz Engleske, ima izuzetno bujan žbun, a grane su trnovite s trostrukim trnjem, vrlo retko s pojedinačnim, što mu ograničava širenje i masovniju proizvodnju. Cveta rano, te i plodovi sazrevaju među prvim u grupi bobičastog voća, ali i pored toga ne strada od kasnih prolećnih mrazeva. Otporna je na niske temperature. Izuzetno rodna sorta, plodovi su srednje krupni do sitni, okruglasti ili ovalni, mat-žute do zlatnožute boje, slatki, sočni i aromatični, a sazrevaju u prvoj polovini juna. Pokožica je tanka i pokrivena sitnim mrljama. Zanimljiva je za uzgoj, ne samo zbog ranog zrenja, već i zbog otpornosti na mrazeve i bolesti.
Zeleni fenik ili Goliat najrasprostranjeniji je u Rusiji i u zemljama Srednje Evrope. Obrazuje dosta jak, širok i bujan žbun. Veoma je rodan. S razvijenih, bujnih žbunova može se nabrati i do 30 kg bobica. Inače, to je veoma rodna sorta, po jednom hektaru može se nabrati i po 15 do 17.000 kg krupnih do srednjekrupnih plodova. Pokožica je zelenkaste boje s isprepletenom nervaturom, a u tehnološkoj zrelosti menja boju i prelazi u žućkastocrvenkastu. Otporna je na niske temperature. Može se koristiti za sve oblike prerade, kao i za potrošnju u svežem stanju.
Hautonje najrasprostranjenija sorta i u Evropi, i u SAD, jer je potpuno otporna na parazitnu gljivu prouzrokovača pepelnice. Žbun ima jak, uspravan položaj, obrazuje puno grana i izdanaka. Otporan je na niske temperature. Izuzetno je rodna, cveta skoro istovremeno kao i ostale uzgajane sorte, ali proces sazrevanja plodova je nešto duži od ostalih pa za berbu pristiže kasnije. Plodovi su krupni do srednje krupni, ukusni, pogodni za raznovrsnu upotrebu u preradi za svežu potrošnju.
Pored ovih izuzetne rezultate daju i sledeće sorte, koje se uzgajaju u svim krajevima Evrope: „Whinham’s Industry“, „beli trijumf“, „ruska“, „rubin“, „Green Gem“, „severni vinograd“, „oregon“ i dr.
