KOSIDBA NEKADA ZA ŽIVOT DANAS ZA SEĆANJE
Kosač treba da porani dok je još rosa! Tad je trava mekša, lakše se odseca. A kad je sunce blizu zenita kosači će na tek pokošenoj travi i palim otkosima, pojesti svoj kosački ručak. Kakva je trpeza nekada bila za domaćine koji su kosili livadske trave od juna do avgusta i da li su današnje kosidbe samo idealizovana predstava ovog teškog posla na selu?
Jeo je šta je ko imao! Danas na kosidbama, koje su više za pokazivanje i podsećanje kako je nekad bilo, lepo se postavlja i jede na ćilimima, pa sve deluje bogato. A nije uvek tako bilo – kaže jedan od starijih Šumadinaca, koji je od ranog detinjstva kosio livade i međe.
Livade si bile velike pa su se ljudi ispomagali
Naši preci su prolazili i kroz gladne godine. Kosači su nekada zbog nemaštine izdržavali po ceo dan na suncu na percima od luka i kriški sira. Ko je sačuvao parče slanine od zime za kosidbu, taj je bio srećan. A bilo je i onih koji su imali čime da se okrepe.
Danas se za kosidbeni ručak na manifestacijama postavljaju predjela, roštilj, pršute, razne vrste sireva, salata, pita, kuvani kupus. A onda domaći kolači, poput vanilica, ružica, štrudli. Domaćice ručkonoše prvo na otkos stavljaju ćilime, pa bele čaršafe, a onda iz kotarica vade spremljena jela. Kosidbena trpeza znala je da bude dugačka i po desetak metara.
– Nekad su bile mobe za košenje livada. Nije mogao domaćin sam da pokosi livade. I nije to bila neka zabava, kao danas, već važan posao za seljake, pogotovu za one koji su držali više stoke. Morala je da se obezbedi hrana za zimu. Skidala se letina, seno se posle đenulo u stogove. Dok se dođe do plasta sena da se položi kravama u jasle, trebalo je dosta truda. Livade su bile velike, pa su se ljudi ispomagali. Skupi se moba, za dan se pokosi i po nekoliko hektara – priča nam Dragan Jovanović, stameni domaćin iz sela Jarmenovci ispod Rudnika, oštrog pogleda i odsečnog rečnika.
Danas se kosi kosačicama
– Znalo se, – dodaje on, – da kad vidiš nekoliko stogova u domaćinstvu, da mu stoka neće biti gladna. A kad nije ona, neće biti ni ukućani. Imaće do sledećeg leta mleka, sira, kajmaka, poneko tele da se proda.
Danas se kosi kosačicama, retko ko se uhvati kose. Ona je jedino opstala na ovim manifestacijama. Tu se podružimo i prisetimo mladosti. Bio je to težak posao, ali narod je bio veseliji. Šalilo se i pevalo, da se olakšaju muke dok prži sunce. Morao si da požuriš sa kosidbom, da ne padne kiša, da skloniš pokošeno i osušeno seno od kiše. Kosilo se od polovine juna, pa do kraja avgusta. Prvo košenje je bilo važno, trava je bila kvalitetna, a drugu otavu si morao da skidaš – priča dalje Dragan.
Dodaje da su naše žene znale da od ničega naprave nešto što će dati snagu da se izdrži ceo dan. Čuvao se neki komad mesa, slanine ili kokoška baš za kosidbu. Lepo su one raspoređivale ono čime su raspolagale. Nije bilo marketa, pa da odu po namirnice.
-Svega toga danas više nema. Mlađima je to teško. Meni milina kad vidim mladog čoveka sa kosom u ruci. Pomislim, evo ga domaćin! Brine o imanju, rasčišćava, da ne bude zakorovljeno, da međe budu čiste i uredne. Kad brine o kući, brine i o porodici. Sve vam je povezano jedno s drugim. Mogao si od izgleda okućnice da vidiš s kim imaš posla – kaže Dragan, koji je ovog leta učestvovao na Grbičkoj kosidbi kod Kragujevca.
Ako znaš, ne treba velika snaga
Obučen u narodnu nošnju i sa kosom preko ramena govori kako kosidbu treba početi rano ujutru. Kad uprži sunce, teže je, a kosač je sve umorniji. Da za košenje treba umeća i snage govori i Miloš Pantelić iz sela Dučalovići podno Ovčara. Važan je raspon ručki i kako je kosa otkovana.
– I širina otkosa. Ko koliko može da zahvati. Neko metar, neko tri, zavisi od domaćina. Kosim od detinjstva. Nekad su to bile čitave livade, a danas oko kuće pokosim šta imam. To mi ostalo u krvi, a ručkovi za kosače su danas bolji nego ranije – kaže Miloš.
Dejan Glišić iz Ivanjice tvrdi da je košenje umetnost.
– Prvo treba da znaš da kupiš kosu koja tebi odgovara. Ljudi su ranije išli na vašare da kupe alat. Treba znati složiti brus i kosu. Ako sve pogodiš kako treba, ne boj se. Ne treba snage, to je više umetnost, A što se hrane tiče, nekad su žene spremale što jače obroke. Ručak je trebalo da povrati snagu, jer posle kosidbe idu i drugi poslovi. Nekad se čuvao pevac za kosače, jako meso, pa domaće pogače i sir. Spremale su ćušpajze, đuveč ili restovani krompir. Znale su naše majke i babe od jedne kokoške da naprave ručak za 15 ljudi. Danas se i prase ispeče na ražnju, a to je nekad bio luksuz. Čuvalo se za zimu. Nije se svaki čas klala stoka – kaže Glišić.
Njegov zemljak, Mirko Popović, zvani Miraš Javorac, kosi od kad zna za sebe. Deda ga je naučio ovom važnom poslu i danas je ponosan kad učestvuje na tradicionalnim kosidbenim manifestacijama. To ga vraća u detinjstvo i mladost. Znalački otkiva kosu i kaže da treba da bude tanja od lista papira da bi dobro sekla travu. Za taj posao treba mu dvadesetak minuta, a dobro naoštrena kosa može da izdrži do podne.
Kosa još uvek ponegde dobro dođe
– Nema više košenja trave kao nekad, ali kosa dobro dođe u malinjacima, tamo gde ne može kosačica – kaže Miraš.
Kosidbeni ručak su na livadu iznosile devojke, ručkonoše. Brinule su se da kosači dobro jedu. Mlađa deca imala su ulogu vodonoše, pa su u krčazima nosili svežu, hladnu vodu da kosači utole žeđ. U bardacima se raznosila ohlađena rakija, da se manje znoje. A na kraju mobe, svi su odlazili na narodne vašare i dan završavali igrom i pesmom.
Vekovima je kosa bila izvor života i zarade, a kosidba je značila okupljanje i zajedničku trpezu, dok se proplancima širio miris sveže pokošene trave. Na ceni su bili majstori koji su znali da naprave kosu i isklepaju je. Prizore oštrenja kose danas je teško videti na selu. Kad se začuje kroz selo ritmički zvuk otkivanja, to je bio znak da kreću mobe, jedan od najlepših oblika narodne sabornosti.
– Radilo se kod komšije po sistemu učinim ja tebi, učiniš ti meni! Bez naknade. A bilo je i kod gazda košenja, siromašniji su kosili samo za jelo i piće. Ponekad je iz jedne kuće išlo više njih, maltene su se otimali ko će da ide. To je bio kao danas izlazak, susret sa ljudima, priče i šale bez kraja. Samo je kiša mogla da pokvari mobu i da donese brige. Kad kiša natopi livade u sred leta, seljaci su govorili – biće gorka pita. To se nije odnosilo na trpezu za kosidbu, već na siromašnu letinu – dodaje Dragan Jovanović iz Jarmenovaca.
Pesma ih je opevala
Da je kosidba bila jedan od najvažnijih poslova na selu svedoče i pesme, koje su ostale iz tog vremena. Gledalo se u nebo podjednako kao i danas i molilo da kiša ne pokvari najvažnije poslove:
“Siv se oblak nadvio na polja, to je majko golema nevolja.
Oj oblače nemoj na orače, nemoj na kopače,
na kosače, plastioce, žeteoce, vezioce,
na sejače i berače, led oblače nemoj na orače.
Rosi kišo, al’ samo u noći, danju ćemo svi u polje poći.
Rosi kišo svakog trećeg dana, od Đurđeva pa do Ilindana.”
Oj oblače nemoj na kosače
A, bilo je i devojačke brige:
„Oj oblače, nemoj na kosače,
otiš’o mi dragi na košenje,
nije odn’o gunja, ni amrela,
pokisnuće košuljica bela.“
Danas ove pesme na tradicionalnim, takmičarskim kosidbama širom Srbije pevaju izvorne grupe umesto kosača dozivajući sunce da osuši rosnu travu.
Tekst i foto: Biljana Nenković
