4. jun – Sveti Vladimir Grmodol Srpski – Ratari slave Svetog Vladimira kao zaštitinika od nepogoda, pa mu na ovaj dan pale sveće da ih zaštiti od grada i suše. U istočnoj Srbiji pričaju da su neki ljudi radili u polju na njegov dan, kad naiđe neki slepac koji ih upita šta rade. Oni ga začikavaše: “Zar ne vidiš“. Na to slepi progleda, zbaci sa sebe prosjačke prnje i pozva oblake i oluju. Smesta se sve stušti. Seljaci prepoznaše Svetog Gromodola, prečasnog sprskog kralja, te padoše na kolena da izmole milost. Sveti Vladimir se umilostivi i pusti samo letnju kišu da padne, a na rastanku zavetova seljake da više ne rade na njegov dan ako pada u nedelju. Postoji i narodna izreka: „Evo ide Gromodol da spase svekoliki dol“.
7. jun – Silazak Svetog Duha na apostole – Pedesetnica – Trojice – Svete Trojice ili Pedesetnice je praznik koji proslavlja Svetu Trojicu, u spomen na Silazak Duha Svetoga na apostole. Ovaj praznik obeležava se 50. dan posle Vaskrsa i deseti dan posle Spasovdana.
14. jun Svi sveti – Sveti mučenik Justin Filosof; Prepodobni Justin Ćelijski (Petrovske poklade) – Svi sveti je hrišćanski praznik, kada se slave svi sveci, kako oni koje je crkva službeno proglasila svetima, tako i oni za koje se veruje da su sveti.
U nekim predelima Srbije zadržao se i običaj da se mladići i devojke maskiraju, koji u graji idu od kuće do kuće i zbijaju šale, a domaćini treba da ih časte jelom ili pićem. Deo proslave su i lile, buktinje koje se pale i koje nose mladići i dečaci, a u mnogim mestima proslava se završava velikom vatrom u centru mesta, gde se okupljaju svi meštani da zajedno uđu u post. U nekim mestima se ta vatra i preskače.
Lile obično pale mladići i dečaci, obilazeći oko kuća, torova, izvora po tri puta, govoreći: “Lila gori, žito rodi“, ili “Veselo nam lile gore, da nam krave dobro vode“. Domaćini kod kojih lilari dođu, daju im obavezno mrsnu hranu, sir i meso. Veruje se da će kuća koja nagradi lilare, čitave godine imati napredak.
24. jun – Sveti Vartolomej – Vratoloma – početak Petrovdanskog posta. Tog dana brani se deci penjanje na drveće i kupanje u rekama, a domaćice ne bućkaju mleko. Sveti Vartolomej je jedan od svetitelja koji tih dana čuva useve i strogo pazi da neko ne ore. Sveti Sava je jednom ugledao orača na Vratolomin dan i ukorio ga, a ovaj mu je mirno odgovorio: „Ko vrti, vrti, a ja ću da orem“. Na to Sveti Sava raspolovi njegovu njivu i sve poče da propada u rupu. Seljak preplašeno povika da se kaje, a Sava pozva Vratolomu i upita ga da li oprašta seljaku. Vratoloma još jače lupi štapom u onu zemlju i smesta sve propade, govoreći da on ne prašta nevernicima.
U topličkom kraju pričaju da tog dana Sveti Vratoloma i Sveti Sava sede na nekoj planini i gledaju na sve njive da ne bude kakve štete. Tek ako prilegnu i zadremaju može da se navuče grad, ali to se retko dešava, jer su oba sveca savesni čuvari.
28. jun – Sveti mučenik Knez Lazar i Sveti srpski mučenici – Vidovdan – Ovo je najveći praznik u Srba. Vidovdan je simbol srpske snage da po svaku cenu brani sopstvenu slobodu, veru, običaje, jezik i pismo. Da brani sve one vrednosti koje čine identitet jednog naroda. Pravoslavna crkva uvrstila je Vidovdan u svoj kalendar tek krajem prošlog veka, 1892.godine. U ranijijm vremenima ovaj dan bio je posvećen proroku Amosu, a kasnije i knezu Lazaru.
Narodna vera i obredne radnje vezane za ovaj dan znatno su starijeg porekla, a praznik Vidovdan, na koji se održala Kosovska bitka, najvažniji srpski istorijski događaj, samo je nastavak kulta starog slovenskog božanstva Vida, koji je nepoznat u pravoslavnoj tradiciji.
Kod Starih Slovena Svjatovid ili Vid, smatran je vrhovnim božanstvom, „Bogom nad bogovima“. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“.
Na ovaj dan izbegava se rad. Na Vidovdan su se u Kupreškom polju priređivala narodna takmičenja u kosidbi, pa se to proširilo i na ostale narodske igre. Takođe se veruje da tamo gde zemlja nije „jaka“, kad se ječam pokosi, na Vidovdan se sme zemlja „zagariti“ i ostaviti sve do sledeće godine da se „odmori“.
U selima pod Fruškom gorom, na primer, na praznik izjutra seljaci su se umivali rosom i pri tome govorili: „Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio.“
Uoči praznika ili pak na praznik izjutra seljaci su brali travu zvanu vidovčica, stavljali je u vodu i njome se umivali, kako preko godine ne bi bolovali od očiju. Ponegde su nak vidovčicu čuvali i koristili onda kada bi im oči obolele.
