Biljni petak – je petak uoči Đurđevdana. U narodu se veruje da trave nabrane u ovaj dan imaju izuzetne lekovite moći. U mnogim selima odlaze u branje bilja po livadama, a narodni travari odlaze na samo njima znana mesta po visovima i proplancima. U Šumadiji travu nakošenu u ovaj petak ostavljaju „za ne daj Bože“. U slučaju da se stoka razboli mešaju je sa tricama i daju kao lek za ozdravljenje. Žene iz Male Plane nakose travu na najbližoj livadi, odvoje je na stranu i čuvaju tokom godine, dok u Pridvorici beru mlečiku i od nje prave vence koje ostavljaju da se sasuše pored izvora, pa tek onda unose u kuću.
Sveti Velikomučenik Georgije – Đurđevdan – 6. maj – Ovaj praznik u narodu se uzima kao granica između zime i leta. Posebno se slavi u pretežno stočarskim krajevima, a magijske radnje treba da obezbede zdravlje stoke i ukućana, zaštitu od zla, plodnost. Od slovenske tradicije, mnogi običaji praznovanja Svetog Đorđa preuzeti su od staroslovenskog božanstva plodnosti Jarila.
Običaj je da, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelene grančice u šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i štalama i torovima, kao i ulazne vratnice i kapije, kako bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“.
Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Đurđevdanski uranak praznuje cela zajednica, uz obavezno jagnje na ražnju i brojne magijske radnje koje treba da obezbede zdravlje i plodnost. Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Posebno je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju.
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu. Zemljoradnici su oko sela pravili brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana stoka se isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje, čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – da će biti plodna godina, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša – da će leto biti sušno. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
Markov dan – 8. maj.Zemljoradnici ga u Srbiji slave kao blagi dan i izbegavaju da rade poljske radove. Rašireno je da Sveti Marko hoda svetom sa velikom korpom grada, pa onom ko radi u polju na njegov dan čitave godine šalje gradonosne oblake.
Poljobranija – 15.maj – Ovaj dan obeležava se u ratarskim krajevima. Strogo se vodi računa da niko ne radi u polju, kola se ne pokreću, stoka se ne preže da se be ni izazivao vrag koji šalje nevreme, grad, krtice i ptice štetočine. Ako bi u toku leta pao grad ili se na drugi, pomenuti način nanela šteta, okrivili bi onog ko je radio na Poljobranije, ili, kako u Takovu kažu, na Semedraž.
Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan – 28. maj – Spomen na dan kad se Spasitelj uzneo (vazneo) na nebo, pošto je završio zemaljsku misiju. Događaju koji se zbio u Vitaniji, na Maslinskoj gori kod Jerusalima, prisustvovali su Hristovi apostoli. Jedan je od sedam najvećih praznika posvećenih Isusu Hristu. Pokretnog je datuma i uvek se obeležava u šesti četvrtak po Vaskrsu, odnosno četrdeseti dan po vaskrsenju Hristovom.
Mnogi običaji za Spasovdana sačuvani su još od prethrišćanskih vremena. Bio je to praznik ratara i stočara. Božanstvo Spas imalo je ulogu zaštite i spasenja, te mu se narod obraća molitvom: “Sveti Spase – spasi duše naše!” Prema starom slovenskom verovanju, gromovnik Perun tukao je gromovima i gradom useve, a božanstvo Spas je, držeći žitni klas u ruci, spasavalo useve od grada. Zato je ponegde ostao običaj da se za Spasovdan obavezno kolje jagnje, kao žrtva svecu, baš kao i za Đurđevdan.
Krst je sastavni deo spasovdanskog rituala. Narod u nekim krajevima još uvek veruje da na Spasovdan treba da se od leskovih grančica napravi krstić. On se onda stavlja na livade, njive ili na krovove kuća, svuda gde je potrebna zaštita od demona i loših čini. Stari su verovali da će upravo ovi krstići da sačuvaju od zla preko cele godine one koji su ih napravili. Pobadan je i leskov štap i rasecan na vrhu, u visini grudi, a u rasek je stavljen kraći prut i tako pravljen krst kojim može da se vidi sa svih strana.
Pre zore, na Spasovdan krstonoše posećuju zapise – osveštana stabla, najčešće hrastove ili neke voćke, mahom divlje kruške. Noseći barjake i krst, zapis kite cvetnim vencima daruju ga đakonijama. Litije se priređuju radi napretka useva, kiše i berićeta. Krstonoše idu u krug oko zapisa, moleći se i pevajući, dok pop činodejstvuje, a ranije je ponegde bio običaj da sveštenik u rupu od stabla stavlja zapis da „čuva selo od crva“.
Mladi u Šumadiji izjutra odlaze u brda i beru devesilje, koje posle stavljaju oko kačica sa mlekom da im se bolje uhvati kajmak.
U Popovom polju i okolnim selima ovo je stočarski praznik, pa se tog dana ljudi najviše posvećuju stoci. Čobani su nekad izgonili stoku pre sunca, usput beru kovilja, vezuju za jasenov prut, koji zataknu u zid oko vrata na toru da stoka pređe preko pruta. Uoči ovog praznika puštaju jaganjce i jariće da sisaju.
Na Spasovdan se ne radi da grom ne bije i, kako veruju u leskovačkom kraju, ne dođe na čoveka „lošotinja“ i da insekti ne opustoše njive.
U nekim krajevima bio je običaj da se od osušenog svinjskog brava sačuva vilica i na Spasovdan pojede, da im „sva svinja ubuduće bude slatkorana“, odnosno da im prija sve ono što „po gori popasu i iz korita poloču“. Kosti od oglodane vilice se ne razdvajaju, nego se sa sve zubima okače u pčelinjaku, da bi pčele u rojevima napredovale.
Dobro jutro broj 577 – Maj 2020.
