VINARIJA STOJANOVIĆ ISPISUJE NOVU ISTORIJU SLANKAMENAČKIH VINOGRADA
Na uzvišenju odakle se pruža neobično lep pogled na Dunav kojim su žitelji Slankamenačkih Vinograda put velikih gradova nekadašnje Austrougarske slali svoje grožđe i vino, vinarija „Stojanović“ piše novu vinogradarsko-vinarsku istoriju tog mesta na obroncima Fruške gore čije ime, kaže se, ne potiče od blizine Starog i Novog Slankamena, već od uzgoja sorte „slankamenka“. Bilo kako bilo, nedvosmisleno je da su vinogradi i vinogradarstvo preovlađujući činilac u njegovom imenu, a ljubav prema vinu presudan faktor da muzičar i somelijer Ivica Stojanović iz Beograda odluči da se ovde okuša u uzgoju vinove loze i proizvodnji vina.
Kaže da je prvi kontakt s vinima ostvario preko muzike kojom se profesionalno bavi od 1992. godine. Druženje sa profesorom Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu Slobodanom Jovićem, sa kojim je čak i svirao ponekad, podstaklo ga je da proba bolje da upozna tu oblast. Učinio je to tako što je 2005. godine u Beogradu upisao prvi kurs za somelijere.
Hrabrost, entuzijazam i pomoć prijatelja
Kada čovek upozna vino i kada mu ono uđe u krv, nema nazad – kaže Ivica. – Počeo sam i da se takmičim i tako postao dvostruki finalista nadmetanja somelijera Srbije. Napravio sam i kabare u kom pričam, pevam, recitujem o vinu. Radio sam i kao promoter naših vinarija, a godinu dana kao regionalni menadžer prodaje za jednu francusku kompaniju. Otišao sam u svetu vina toliko daleko da sam počeo i da ocenjujem vina, a onda 2011. rešio da kupim imanje ne bih li video kuda će me to odvesti. Potajno sam maštao o svojoj vinariji, ali sam se istovremeno, budući da sam se družio s velikim imenima iz tog sektora, pitao da li je realno da kao muzičar i somelijer imam vinariju. Često u šali znam da kažem da od muzičara samo Sting i ja imamo vinarije.
Izbor je pao na imanje u Slankamenačkim Vinogradima, na Fruškoj gori koja ga je uvek privlačila i uz Dunav koji je igrao posebnu ulogu u njegovom životu. Kada je video to parče zemlje, dileme nije bilo ili, kako kaže, bila je to ljubav na prvi pogled. Već dogodine nastupilo je „vatreno krštenje“. Jedan od komšija u Slankamenačkim Vinogradima ponudio mu je višak grožđa i on je odlučio da ga uzme i proba da napravi vino, iako nije imao ni opremu, ni prostor…
Iz sadašnjeg ugla gledano to je bila neverovatna hrabrost i entuzijazam sa kojima nikad nisam imao problema. Bogu hvala, puno prijatelja imam u svetu vinarstva, pa mi je jedan pozajmo ovo, drugi ono, a treći rekao gde mogu da kupim sve što mi je još nedostajalo i uz pomoć profesora sa zemunskog Poljoprivrednog fakulteta napravio prvo vino – dodaje.
Bisernica, Sremica, Peharnik
Sovinjon blan, šardone i žuti muskat čine njegovo prvo belo vino, kupažu koju je nazvao Bisernica aludirajući na biser s Fruške gore, ali i muzički instrument koji je Janika Balaž svirao. Kaže da je njime ostvario svoju viziju o kompleksnom vinu, jer kao somelijer zna da se vino pije viljuškom kako bi moglo u gastronomiji da pokrije što više vrsta jela. Bisernici je žuti muskat podario cvetne mirise, sovinjon herbalne, a šardone kremastu strukturu.
– Roze sam nazvao Sremica i to je bila kupaža hamburga, merloa i kaberne sovinjona. Hamburg joj je dao cvetne mirise, kaberne snagu, a merlo nežnost. Sledećem vinu nadenuo sam ime Peharnik što je stara titula somelijera u srednjovekovnoj Srbiji. Najpoznatiji peharnik svoga vremena je bio otac kneza Lazara, Pribac Hrebeljanović, na dvoru cara Dušana. Prvobitni Peharnik bila je kupaža kaberne sovinjona, merloa i širaza. Imao sam ludu sreću da je 2012. bila fantastična godina što se tiče kvaliteta grožđa i klime i na prvom ocenjivanju, da bih video šta drugi misle o mojim prvencima, osvojio sam zlato za sva tri. Bio je to neverovatan vetar u leđa. Svake godine sam posle nešto kupovao iz realnih izvora, ne podižući kredite niti pozajmljujući. Novac koji sam zaradio svirajući i od prodaje vina, ulagao sam u proširenje imanja pa sada imam šest hektara – priča Ivica.
Želeći autohtone sorte u svom vinogradu, zasadio je nešto grašca i krokan. Doduše, sorta sa Bisernog ostrva, o kojoj su ispredene mnoge, pa čak i neverovatne priče, u njegov vinograd stigla je tako što je kupio od sveštenika iz okoline manji zasad krokana.
– Krokan bi se našao u mom vinogradu i da nije bilo tako kako jeste – kaže. – Sada imam pod krokanom dva hektara. Kaže se da je to autentična sorta, ali je to delimična istina. Donet je iz Alžira u Evropu i priča se da je najbolje rezultate na Bisernom ostrvu postizao. Njega je bilo i u Mađarskoj, Austriji, Francuskoj. Filoksera koja je uništila 90 odsto svetskih vinograda, nije došla do Bisernog ostrva jer se ne razmnožava kroz pesak. Pomislio sam da će ovaj teren sa peskom i lesom u Slankamenačkim Vinogradima biti pogodno tle za krokan. I pokazalo se da sam bio u pravu. Proboj na tržište nije lak, ali nadam se da će krokan ponovo da se vrati na naše vinske karte.
Odlučivši da se okrene autohtonim sortama, posadio je i slankamenku, koja je tu, na svom terenu, i proizvodi roze od nje. Kaže da je to jedna od najstarijih sorti s Fruške gore, o čemu dokaz postoji i u Volnijevom herbarijumu.
Slankamenka izumire i ja se trudim da je sačuvam, a nadam se da će i drugi poći mojim putem. Bila je popularna sorta na Balkanu. Daje lako, voćno vino, kakvo roze i treba da bude. Za mene je najveći kompliment kada mi kažu da sam izvukao maksimum iz te sorte – ističe Ivica.
Pošto je prešao samo na autohtone sorte, Peharnik sada pravi kao kupažu vranca i probusa, a Bisernicu i Sremicu ne proizvodi. U paleti vina koja se poslužuju u vinariji su još i grašac, beli i crni bermet, oranž krokan, penušac od krokana i slankamenke. Proizvodi i rakije – kalvados, travaricu, od loze, krokana, šljiva, dunja, divlje kruške.
– Moja zamisao na početku bila je da posed u Slankamenačkim Vinogradima bude mesto za degustaciju, a da se prodaja odvija u Beogradu i Novom Sadu – ističe Ivica. – Sve se drastično promenilo pojavom korone – restorani i vinoteke nisu radili, a prodaja vina stala. Stali su i moji poslovi u vezi sa muzikom, pa čak i agencija za organizaciju proslava svih vrsta. U isto vreme nijedna od nekoliko mojih profesija nije funkcionisala. Onda sam se preselio sa kćerkom u Slankamenačke Vinograde. Vremenom su ljudi počeli da dolaze da bi kupili vino i rakiju, pa su pitali da li može ovde i nešto da se pojede. Tako sam, malo po malo, počeo da razvijam i ugostiteljstvo u vinariji, iako mi to nije u startu bio plan. Posao je u vinariji išao uzlaznom linijom i meni se sve teže vraćalo u Beograd kada je korona prošla. Ovde sada provodim 90 odsto vremena, u Beograd i Novi Sad idem samo kad moram.
Osim vinskog i gastronomskog ugođaja, Ivica pruža posetiocima i uslugu smeštaja u trima sobama sa ukupno devet ležajeva. Od domaćih gostiju najviše je, kaže, onih iz Beograda i Novog Sada, a stranci koji koriste smeštajne kapacitete su uglavnom iz Češke, Slovačke, Mađarske, Turske, Rusije. Odsednu i okrepe se uz vino na putu za svoja krajnja odredišta.
Kaže da mu je trenutni cilj da proizvodi što bolja vina i sveukupno posluje maksimalno dobro. Razmišlja o novim sortama, ali sada ne bi da se širi. Došao je do optimuma, a svaki naredni korak zahteva mnogo ulaganja. Osim toga, u vinogradarstvu glavni problem je radna snaga.
– Trenutno neću, ali nikad ne reci nikad – kaže sa smeškom. – Upisao sam i master studije psihologije što me veoma zanima. Uvek sam bio otvoren za nove ideje. Sve se nekako u životu namesti. Vrata se otvaraju ili ne otvaraju. Ako sam išta u životu naučio, to je da ne radim nešto po svaku cenu. Kad god se vrata otvore trudim se da to maksimalno iskoristim. Šta će biti za pet ili više godina, videćemo. Da mi je neko rekao ne tako davno, pre pet-šest godina, da ću ovde da se preselim, rekao bih da nema šanse. A pre 15 da ću imati svoju vinariju… Tek to ne.
I hrana je autentična
Sam je majstor i za dobar zalogaj. Kaže da se trudi da i hrana bude autentična, drugačija, i da prečnik bude nula kilometara. Sprema isključivo rečnu ribu, od mesa nudi pačetinu u medu, prepelice, specijalitete od podolskog govečeta, mangulice, suvo meso od muflona, tartar biftek od jelena lopatara, srneće kobasice… To je deo menija koji objašnjava time što voli da se igra ukusima i mirisima i uparivanjem hrane i vina. Kaže da i jedno i drugo imaju svoj miris, kada se spoje mogu međusobno da se nadograde, ali i unazade.
Treći ugođaj je muzika
Treći ugođaj na koji u vinariji Stojanović posetioci mogu da računaju je muzika. Iako su mu trenutno vinarija i restoran u okviru nje glavni poslovi, Ivica ume i da zasvira i zapeva gostima i s gostima. – Bavim se muzikom i dalje, ali ni blizu kao nekada. I u muzici sam svestran kao i u ovom poslu. Imam tri benda koja su se smenjivala tokom moje profesionalne muzičke karijere. Teodulija je jedan od njih. To je koncertni bend koji se bavi etno muzikom. Sa Teodulijom sam obišao maltene zemaljsku kuglu. Prvi album smo izdali 2002. godine kada nam je glavna pevačica bila Madam Pijano. Sve je krenulo tako što sam komponovao muziku za jednu pozorišnu predstavu koja je u Londonu osvojila prvu nagradu pa sam rešio da izdam album sa muzikom iz te predstave. U predstavi su pevali glumci, a na albumima – nastupali kao gosti benda, mnoštvo pevača – Jordan Nikolić, Cune Gojković, Vasilija Radojčić, Merima Njegomir, grupa Đerdan, Oliver Njego, Ruža Čavić, Marija Mihajlović, Najda, guslar Boško Vujačić, Mara Karić, horovi. Drugi bend je za svadbe i sahrane „Žaoke“, a imam i akustične varijante – priča o svojoj muzičkoj karijeri.
Piše: Zorica Milosavljević
