LEPOTA JEDNOG DANA ISTOČNE SRBIJE
Nekako ta moja putovanja po Srbiji dese se ili u najtoplijem ili u najhladnijem mogućem danu, ako ne godine, onda bar meseca. Tako je bilo i to jutro. Toplo. Sunce je već u šest uranilo, upeklo, kao da se trka koga će više i pre da udari. Na mestu sastanka, grupa već dobro poznatih ljudi, nedeljama, mesecima, godinama zajedno špartamo po Srbiji u organizaciji Srpskih ratnih veterana. Rodbina boraca, borci, svi koji su ovoj zemlji dali nešto najmilije. Ali, na stranu to. Bitno je da je naš žuti autobus i ovog jutra pun smeha i pozitivne energije. Destinacija – okolina Svilajnca, manastiri Miljkovo, Zlatenac i Radošin, istočna Srbija, lepota koju treba istražiti.
Do isključenja za Svilajnac brzo prođe vreme. Slušam žene iza sebe kako komentarišu ranojutarnju gozbu, te pita samo za saputnicu pravljena, te kolači koje ova druga voli, te kafa kakva baš u ovom trenutku treba. Sve puca, što od zadovoljstva, što od pohvalnih reči. Znate ono „ti meni serdare, ja tebi vojvodo“. Slušam, a pogled ne mogu da odvojim od sela kroz koja prolazimo. Obeleli bagrem i zova što granama udaraju po staklima autobusa, obeleli kao sneg onaj što u januaru ne pade. I mirišu, ulazi miris, probija, dira nozdrve. Iza bagremara zakrivene stare, napuštene kuće blatare. Niko ih ne dira, stoje kao spomenici na vreme kada se nije imalo, kad se od siromaštva bežalo u inostranstvo, da se podignu ove nove, blještave, kao iz mašte. One zbog kojih imate utisak da prolazite kroz neko, u najmanju ruku austrijsko selo, gde je trava uredno pokošena, kapije sjajne, garaže kao omanje vikendice, čuvaju ih lavovi, orli što samo što ne zagrakću i starci, koji u njih i ne ulaze. Ponegde između tih novih, ugledam i magazu na pola, pola blato, pola drvo. Stoji nakrivo, kao majka kad se podboči, jednom rukom maše, a drugu stavi na čelo dok ispraća.
Uzak put do Miljkova
Gledajući tako, ne primetih ni da smo stigli u manastir Miljkovo. Znam samo da je put bio jako uzak, da dva puta jedva uspesmo da se mimoiđemo sa automobilima, a da je jedan traktor morao u ostrugu kako bismo prošli. U tom manastiru ne zadržasmo se dugo, mada dovoljno da nam igumanija objasni kako se pristupa hramu, kako se ikone celivaju i kako se u hramu ponaša. Pojedini, koji hrupiše unutra kao Turci kad su osvajali, postideše se. Izađoše.
Sat vremena prođe dok pušači koje je uhvatila neizdrž, izduvaše po dve – tri cigare, oni malo smireniji posetiše manastirsku prodavnicu, a vozač i vodič proveriše ostatak rute i prohodnost puteva.
Kao po komandi, uđosmo u autobus i krenusmo put Zlatenca, manastira u selu Gložane na desnoj, vrlo strmoj obali Velike Morave.
– Pomaže Bog, dobrodošli u manastir Zlatenac – na ulasku nas dočeka igumanija, mlada, uz osmeh i dobrodošlicu od koje se u srce uvuče milina, neočekivana, kao što su i njene godine. Nije joj ni 29, a mudrost i smirenost je u svakoj njenoj reči. Strpljiva da odgovori na sva pitanja radoznale grupe, da skuva 50 i nešto kafa, da posluži, da svakome posveti bar minut pažnje, da blagoslov da žene uberu neven, jer im baš taj iz manastirske bašte treba.
Ja, što priliči i dolikuje mojoj ličnosti, krenuh u nepoznato, kroz šumu i šumsku stazu od 150 stepenika, ka obali Velike Morave na kojoj je nekad postojala vodenica, čiji točak i danas samuje u šiblju pored reke, opkoljen vodom i bagremovom šumom. Kroz to malo hladovine stigoh stazom do kraja, na kom me sačeka šiblje i mnoštvo bačenih plastičnih flaša kao dokaz ljudske nebrige i poraza prirode pred nama. S druge strane čujem glas svog saputnika Dragana, veselog, uvek za pesmu raspoloženog, dok se izvlači iz šume, za svoje godine, vrlo spretnim koracima.
Od vodenice do hladne Morave
– S ove strane ti je vodenica, ma mislim ono što je od nje ostalo. Eno, vidiš točak – pokazuje rukom – samo do tamo je utabana stazica, nema betona, moraš kroz travu i šiblje – objašnjava mi, dok je meni duša već u nosu i razmišljam hoću li ili neću dalje. Bi me malo sramota njega i njegovih godina, kud je moja mladost i moja snaga.
Šta ću, krenuh. Noge samo izleću, patike klizave al telefon držim da snimam, da imam dokaz da sam bila. Onda se pomislim, kuku ako padnem, pa ako snimim, pa ako neko sazna, al› idem dalje, ne odustajem. Dođoh dokle se moglo, samo šte ne rupih u ladnu Moravu, pa se setim Radmile iz serije „Ljubav na seoski način“ i njene čuvene rečenice „Il› Milorad, il› ladna Morava“. Meni zamalo ladna Morava, na dole i nekako, nazad nikako. Drž› tamo, drž› vamo, ne ide, kao prase u blatu. Stanem, gledam kud sam došla. Nigde ničega za šta bih se uhvatila da se izvučem, a Dragan stoji na stazi, gleda i čeka me da dođem.
– Treba li ti pomoć? – pita smejući se.
– Ma, kakvi, polako ću – smejem se i ja, a plače mi se. Nema veze što ću i da padnem, al’ gde da isprljam nove patike što mi otoič sestra gastarbajterka kupila teško stečenim novcem (kao i svi što kukaju kad dođu u Srbiju), tek sam ih zavolela. Pominjem i sestru i onu što sam pošla da bih joj snimila lepote Istočne Srbije, hvatam se za travu malo više izraslu, upinjem nogama u rastresitu zemlju, nekako na jedvite jade uspeh da se izvučem. Mokra od muke moje niko ne zna, vratih se do manastira, komentarišući sa Draganom naše loše navike, plastiku, bačene stvari i sve što nam ne treba ajde u reku. Ostalo od davnih dana. Kafa miriše, tek skuvana. Jednu turu već su popili, mi dođosmo na drugu. Sedoh na stepenice, oko mene se motaju psi, oni domaći, slobodni, veseli, puni krpelja što im po leđima mile. Al› siti i napiti. Pijem kafu, gledam u šumu, razmišljam, šta čoveku više treba. Ništa… ako je do mene.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
