Krastavci kornišoni su omiljeno povrće, bez kojeg zimnica ne može ni da se zamisli. Iako se ne gaje na tako velikim površinama kao paprika i paradajz, za njih se ostavlja posebna parcela na njivi, a u bašti priprema „specijalna“ leja. A zašto specijalna? Zato što su oni kao razmaženo dete i ne vole da su u komšiluku s nekim baštenskim, povrtarskim drugarima.
Piše: Svetlana Mujanović
Kornišoni se obično gaje kao drugi ili postrni usev, seju se od kraja juna i tokom jula, posle graška, ranog krompira i useva koji su obilnije đubreni stajnjakom, a koji rano oslobađaju parcelu. Postoje dva osnovna tipa kornišona – glatki ili holandski i bradavičasti ili američki. U našoj zemlji su poznatiji bradavičasti, najverovatnije zbog toga što se dugo godina gajila jedino sorta „pariski kornišon“ i stvorila se navika. U baštama i na manjem posedu obično se gaje na foliji, u špaliru, podignuti na mreže zbog štednje prostora, lakše obrade i zaštite, a i plodovi su mnogo čistiji. Ali, za setvu ne mogu da se koriste sve prazne leje. Njih ne treba gajiti uz aromatične biljke poput žalfije i nane, jer će one usporiti njihov rast. Sledeća na listi ne baš voljenih komšija je dinja, jer štetočine koje napadaju nju, vole i krastavce. Krastavac, posejan blizu krompira, ostaće kržljav jer će mu krompir „oduzeti svu snagu“. Nasuprot njima, dobre leje za krastavac su one pored pasulja, cvekle, celera, kukuruza, mirođije, zelene salate, nevena, potočarke, graška, rotkvica i suncokreta jer ove biljke podstiču rast plodova ovog povrća.
Kornišoni zahtevaju malo lakša zemljišta i zbog bujne vegetativne mase imaju veliku potrebu za zalivanjem, s tim što se mora voditi računa o tome da se topla biljka nikako ne zaliva hladnom vodom, jer će plod biti gorak. Da bi se dobila dobra struktura i plodnost zemljišta, potrebno je u jesen, pod prvi usev, zaorati kvalitetan zgoreo stajnjak. Za dobar početni razvoj potreban mu je fosfor koji ubrzava rast korena. Dok naglo raste, neophodna je veća količina azota, a tokom čitave vegetacije i dovoljno kalcijuma. Kornišon ima velike potrebe za kalijumom, ali prekomerni unos ovog elementa može da spreči usvajanje kalcijuma i magnezijuma.
Ovom povrću prijaju i mikroelementi, te u njihovoj proizvodnji folijarno đubrenje ima veliki značaj. Ne treba zaboraviti da su kornišoni jako osetljivi na soli. Zato, kada se nabavljaju mineralna đubriva, za njihovu prihranu treba birati ona u kojima je kalijum u obliku kalijum-sulfata, azot 25 do 50 procenata u amidnom i 50 do 75 posto i nitratnom obliku. Ovakav način ishrane obezbeđuje ranije formiranje i veći broj ženskih cvetova, a time i veći prinos. Na donjem delu stabljike potrebno je redovno pincirati zaperke, a povrće češće okopavati.