Tekst i foto: Željko Dulanović
Od plodova šipurka kuva se čaj koji pomaže pri lečenju mnogih bolesti, a odlični su i za marmeladu i džem. Uz ostale šumske plodove neizostavan je sastojak vodnjike, lekovitog napitka gorštaka, dok su trnovite grančice na kojima raste dobre za vatru ispod roštilja. Gurmani kažu da su ćevapi, vešalice i drugo meso, prženo na njima, ukusniji od mesa spremljenog na ćumuru.
Šipurak (Rosa canina) ili divlja ruža, višestruko je korisna biljka, bez obzira na to da li raste slobodno u divljini ili se gaji plantažno. Meštanima planinskih sela je i dodatni izvor prihoda.
Čaj za preventivu, lek i oporavak
Njegov plod u otkupu jesenas se plaćao 80 do 100 dinara za kilogram, pa su mnogi, u pauzi između svakodnevnih obaveza, odlazili u berbu. Kod nas uspeva preko 20 sorti šipurka, zbog čega je u prirodi široko rasprostranjen. Raste na svim tipovima zemljišta i nadmorskim visinama, najčešće na šumovitim planinskim proplancima, na zakorovljenim pašnjacima i livadama, pored reka i puteva.
– Šipurak raste kao žbun i do tri metra u visinu. Stablo i grane pune su mu oštrog trnja, koje bode, grebe i cepa odeću, pa ga nije lako brati. I pored toga, dobar berač može da ubere dvadesetak kilograma ploda, a kako u berbu obično idu čitave porodice, zarada nije zanemarljiva – kažu meštani.
Plodovi šipurka prava su vitaminska bomba, zbog čega u planinskim krajevima Srbije gotovo nijedna kuća ne čeka zimu bez njega. Pored vitamina C, bogat je i vitaminima B2 i K, kao provitaminom A i organskim kiselinama koje mu daju prijatan ukus. Sadrži i minerale poput gvožđa, kalijuma, fosfora, magnezijuma. Zbog toga čaj od šipurka deluje okrepljujuće i posebno se preporučuje kao preventiva kod nazeba ili gripa, a piju ga i oni koji su preležali bolest i žele da ubrzaju period oporavka. Pomešan sa zovom, snižava povišenu temperaturu, dok se u kombinaciji s nanom koristi kod stomačnih tegoba i dečjih proliva.
Na kaši i džemu bolja zarada
– Bere se od septembra pa do sredine zime, sve dok ga ima na granama, ali su plodovi koji se uberu u ranu jesen najkvalitetniji. Šipurak koji se sakuplja za čaj, trebalo bi da bude tvrd, i ne potpuno zreo, za razliku od plodova koji se sakupljaju za pekmez. Ukoliko želite da ga tokom zime čuvate za čaj, šipurak se nakon branja obavezno prosuši, što se može uraditi na više načina, ali je najbolje sušiti ga na promaji. Jako je važno da se plod ne presuši, ali i da ne ostane sirov – savetuje Jela Dulanović, koja se bavi sakupljanjem lekovitog bilja.
I pored svojih zdravstvenih i nutritivnih vrednosti šipurk dugo nije bio dovoljno iskorišćen. Međutim, poslednjih godina svest o njegovom značaju se polako menja, pa se sve više prilagođava komercijalnoj proizvodnji. Na zapuštenim njivama, na kojima su se nekada gajili kukuruz i pšenica, mnogi poljoprivrednici podižu plantaže i od proizvodnje šipurka ostavruju solidne prihode.
– Kao i kod svake biljne proizvodnje, i na šipurku je najbolja zarada u finalnom proizvodu. Zato ga i ne dajemo u sirovom stanju otkupljivačima, već ga pasiramo u kašu, od koje domaćice kasnije kuvaju džem, a od dela i sami pravimo džem. Od kilograma svežeg šipurka dobija se dva litra kaše, čija je cena ove jeseni bila oko 120 dinara litar. Tegla džema kod nas je oko 300 dinara, a prodajemo uglavnom na pijaci ili putem interneta – kaže starina Tomislav Selaković (84) iz Seništa.
Plavo prskanje i jedna motika
Puno se lakše i brže bere domaći nego divlji šipurak, jer plodovi kod njega rastu na mladim granama, na kojima trnje još uvek nije tako jako. Ali, berba nije jedini posao u zasadu: ima dosta da se radi i pre i posle nje. Kao i kod maline, i kod šipurka se seku stare rodne grane, obično u martu, i ostavljaju najbolji lastari. Pre nego što izlista, zasad se preprska rastvorom plavog kamena, a sadnice se u proleće okopaju i nađubre stajnjakom – ispričao nam je Tomislav.
I pored svih njegovih dobrih strana, meštani u ovim krajevima šipurak i dalje smatraju korovskom biljkom. Brzo se širi, pa se veruje da su domaćinstvu na čije se imanje useli, kola krenula nizbrdo, jer više nema ko da ga obrađuje. A, gorštaci su na to posebno osetljivi, naročito tamo gde su na ognjištima ostali samo starci, a sela se ubrzano gase. Kažu, vekovima se krčilo i „otimalo“ od prirode, kako bi mogli da se prehrane i ukućani i stoka, ali je došlo „zlo vreme“ i sve opet zarasta u šumu i korov.
– Od ideje na koju su došli ćerka i zet posle jednog novinskog teksta, pa do podizanja plantaže prošle su pune tri godine, upravo zbog svih tih predrasuda. Pitao sam ih često, kao i komšije mene, što da sadimo trnje u njivu, kada ga i onako ima previše. Ali sam ipak pristao, i nisam se pokajao. Deca koja žive daleko sada češće dolaze u selo, a od plantaže ima i materijalne koristi – kaže Tomislav.
Dve tone na 60 ari
Na padinama Murtenice koja se naslanja na Zlatibor, Tomislav Selaković na oko 60 ari gaji hiljadu sadnica šipurka, sorte „laksa“ i „polimerijana“, a pomažu mu ćerka Ruža i sin Stevan. Ove godine je bila peta berba, a prosečan prinos im je oko dve tone sa parcele, što je solidno, s obzirom na to da se zasad ne navodnjava. Sorte koje gaje po karakteristikama ploda najsličnije su divljem šipurku, koga u ovim krajevima ima dosta.
I vino od šipurka
Od plodova šipurka može da se pravi i vino, u kome su i nakon obrade sačuvani svi njegovi korisni sastojci.
Proces pravljenja vina je jednostavan: u pola kilograma izgnječenog šipurka dodati pola kilograma šećera, izmešati dobro i ostaviti da odstoji tri sata. Nakon toga naliti tri litra vode i mešati sve dok se šećer ne rastopi. Tečnost potom presuti u veliku teglu s poklopcem, zatvoriti je dobro i ostaviti da stoji šest dana na toplom mestu. Tokom tog perioda svaki dan promućkati teglu. Nakon toga procediti smesu iz tegle i piti svaki dan po 300 ml. Rok trajanja ovako pripremljenom vinu je mesec dana, a za to vreme treba ga čuvati u frižideru.
Vitamin C se ne gubi kuvanjem
Plod šipurka koristio se u narodnoj medicini još u Starom veku, a prve zapise o tome ostavio nam je starogrčki lekar Galen. I Rimljani su koristili šipurak u lečenju i ishrani. Zbog verovanja da se šipurkom može izlečiti besnilo kao smrtonosna bolest, od koje su u to vreme često obolevale životinje i ljudi, stari Rimljani su ovu biljku zvali još i pasija ruža.
Danas, šipurak je u narodu poznat i kao šipak, divlja ruža i šipurina. Kako je nauka dokazala, vitamin C, koga je najviše, ne gubi se kuvanjem ploda šipurka, već dugo ostaje prisutan i stabilan u prerađevinama.
