Osamdesete godine, bar koliko se ja sećam, bile su zlatno doba zadrugarstva. U mom selu otkupljivalo se sve što se moglo proizvesti, ali i ubrati u šumi. Od malina, kupina, ribizle, do mleka i mlečnih proizvoda, ali i šumskih plodova, pečuraka, kleke koje je u našem kraju bilo podosta. Kada su, međutim, zadruge krajem devesesetih počele da se gase, a na scenu nastupili hladnjačari, problemi i nelojalna konkurencija, zakucali su na vrata. Hoće li se to promeniti osnivanjem novih zadruga, ostaje da se vidi. Nikola Mihailović predsednik Zadružnog saveza Srbije se nada da će biti bolje.
– Kada su zadruge izbrisane onda su nastali problemi. Kad odemo u bilo koje mesto ljudi se sa setom sećaju kako je bilo i šta se otkupljivalo. Sektor mlekarstva je uništen, jer su pogašene većine mlekara, ove krupne su forsirale velike proizvođače, pa su im kasnije oborili cenu, gde one nisu mogle da servisiraju ni ratu kredita, a kamo li da imaju zaradu. Mi i danas imamo zadruge koje otkupljuju mleko i plaćaju na 15 dana, a oni mlekari kad naplate. Sad se ne može licitirati da li naplate za godinu ili više, ali se trude da svojim mlekarima otkupe mleko da se ne bi smanjivao stočni fond, da se to zemljište regeneriše – sistem zadrugarstva postoji svuda u svetu, a taj sistem je drugačiji od našeg i možda bi bilo bolje sagledati ga i prihvatiti neke preporuke.
– Zadruge postoje svuda u svetu i, na primer, u Francuskoj ne može stočar da nabavlja mehanizaciju kako želi, propisano je šta od mehanizacije može da se nabavi i mora da nabavi preko zadruge. Ne svaka kuća da ima ogroman traktor ili balirku, već nabave jedan i koriste svi stočari. Kod nas se često ne stavi na papir, pa se kupuje mehanizacija koja ne može da se otplati ili radi 20 procenata, a šta je sa ovih osamdeset. Preko zadruge je bolje, i da se osposobe mladi ljudi, tu se uči i rukovodstvo i knjigovodstvo i ekonomija, ne postoji delatnost koju ne pokriva zadruga – planovi i očekivanja se vide na samom terenu, kao i predlozi iz dobrih primera. Pomoć Zadružnog saveza je i u plasmanu.
– Mi ne radimo klasičnu trgovinu, da uzimamo od poljoprivrednih proizvođača, pa da to izvozimo. Da bi taj proizvod bio konkurentan formirana ja zadruga Čarobni plodovi. Tu imamo prostor gde zadruge i proizvođači koji imaju finalni proizvod mogu da se nađu na policama i da se to dalje plasira. One zadruge koje nemaju finalni proizvod, pomažemo im da kad urade sve neophodne analize, zadruga pakuje pod brendom Čarobni plodovi. Vršimo uslugu pakovanja i etiketiranja, bar kodiranje, sve što je neophodno da bi taj proizvod izašao na police – a u izlasku na tržište mnogo su pomogle društvene mreže, Sajam etno hrane i pića, kao i Noćni marketi i bazari.
– Etno sajam je pomogao da se mnogi vide, da se prikažu zaista kvalitetni proizvodi. Pomažu dosta i bazari, noćni marketi, ali i društvene mreže, osposobili smo se da to brzo funkcioniše. Krenula je prodavnica Agro Matejevac u Nišu, gde će proizvođači sa Juga moći da plasiraju svoje proizvode. Ti proizvodi moraju da prođu sve analize, da budu adekvatno upakovani, a cene su u skladu sa proizvodom, visok kvalitet zahteva i malo više cene. Jako je bitno i geografsko poreklo, a zadruge su tu da stvore kontinuiran zadružni proizvod – i mada mnogi misle da mogu sami, nije to baš tako lako, uvek je lakše kad si udružen.
– Imamo sjajne proizvođače koji misle da su dovoljni sami sebi, ali nije uvek tako. Bitno je da se gazdinstva udruže, da imaju svoj skladišni prostor. Kada je viša cena prodavaće, kada je niža skladištiće i prerađivati. Prva stepenica je taj skladišni, rashladni prostor. Imamo dobre primere zadruga gde se vežu za izvozno orijentisanu firmu, naprave ugovore. Jedan od primera je oblačinska višnja, koja se nalazi u svim našim proizvodima. Kompanija Desing iz Knjaževca izvozno je orijentisana i pravi od oblačinske višnje prelive za sladolede, topinge, snabdeva Mekdonaldse i kod nas i u EU. Taj proizvod dobija na vrednosti i spominju da pet puta može da se poveća njegova vrednost. Kad nije dobra cena višnje onda mora da postoji zadruga i preradni i skladišni kapacitet – zaključio je Nikola Mihailović.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
