Tekst i Foto: Biljana Nenković
Iako je tek prešao tridesetu godinu, iza Nemanje Arsenijevića iz Vinče kod Topole je bogata karijera. U dvadesetoj je zasadio svoj prvi vinograd. Završio je fakultet, osnovao porodicu i napravio svoje vino. Na početku priče uvek ističe da je imao dobre temelje, koje su postavili otac i deda. Druga srećna okolnost bile se dobre komšije, uspešni vinari s Oplenca, koji ga nisu shvatili kao konkurenciju, već kao novu kariku na vinskom putu ovog kraja.
Nemanja je najmlađi vinar u Šumadiji, možda i u Srbiji. Obrađuje gotovo 12 hektara vinograda. Od toga je osam zasadio u samostalnoj karijeri, iza njega je osam berbi i četiri vinske etikete. Od 2014. godine punopravni je član Udruženja vinara i vinogradara Šumadije i deo je sistema geografskog porekla vina s oznakom Šumadije. To znači da njegova vina imaju zaštićeno geografsko poreklo, čime država svojom kontrolom i markicom garantuje da je proizvedeno isključivo od grožđa iz Oplenačkog vinogorja i da kvalitetom zaslužuje oznaku kvalitetnog i vrhunskog vina.
Porodična tradicija i ljubav
S visokim prosekom završio je Poljoprivredni fakultet u Zemunu, a onda se vratio na očevo imanje. Tu je napravio vinariju i otpočeo proizvodnju kvalitetnih vina. Trenutno proizvodi oko 30.000 boca kvalitetnog vina, jedan deo izvozi. Pregovara i o izvozu na kinesko tržište, a ostatak prodaje domaćim restoranima, trgovinama ili na kućnom pragu.
Iako su mu, čak i najbliži, predviđali sasvim drugačiju budućnost i zanimanje, lično nikada nije imao dilemu.
– Želeo sam da se školujem, ali samo da bih u Vinči, na dedinom i očevom imanju, napravio nešto mnogo bolje, a moji su oduvek imali dobre vinograde. Priznajem da sam kao dečak maštao da budem političar, ali je ta faza brzo prošla – priča Nemanja Arsenijević.
Oduvek se, kaže, u njihovoj kući pilo dobro vino. To je bilo za potrebe domaćinstva i prijatelje. Deda Momčilo, koji je odavno preminuo, o tome je pričao i unuku.
– Ljubav prema vinarstvu nasledio sam od dede. Bili smo poznati po dobrom vinu i gostoprimstvu. Ostao mi je iz detinjstva taj miris grožđa i podruma, uvukao mi se pod kožu. Vinarstvo sam zavoleo baš ovde u Vinči koja je poznata po uzgoju voća i vinove loze. Ali, ovo što sada radim i planiram nešto je sasvim drugo. Tu nema prostora za danonoćna druženja uz dobro vino. Ovo je ozbiljan posao – objašnjava Nemanja.
Podrška od čuvenih komšija
Naime, bez savremene opreme i mašina teško je opstati u ovom poslu, bez obzira na kvalitet. Zato je, pored osnovne opreme, već nabavio najsavremeniju mašinu za rezidbu vinograda koja zamenjuje veći broj radnika koji su to dosad radili ručno.
Njegova odluka da ostane na selu i unapredi porodične vinograde specifična je iz još jednog razloga. Počeo je da pravi vino tamo gde su najveći i najiskusniji igrači vinske scene Srbije. Prvi vinarski komšija mu je Božidar Aleksandrović, čija su vina najodlikovanija na svetskim takmičenjima.
– Kao dečak sam odlazio u te vinarije i pomagao im. Znaju me ceo život. U njihovoj sam blizini. Tako učim od najboljih. S druge strane, prihvatili su me, ne kao konkurenciju, već kao mladog kolegu i svesrdno mi pomažu – ističe Nemanja.
Kaže da mu ne smeta što je najmlađi vinar. Priključio se Udruženju vinara Šumadije i imponuje mu što ima najmanje godina.
– Kad neko ovako mlad sedi za istim stolom s velikim i iskusnim vinarima, koji su se već proslavili u zemlji i svetu, onda to može samo da imponuje i bude podsticaj da idem istim putem kao i oni. A oni su takvi ljudi, pre će da vam pomognu nego što će da vam odmognu. Doživljavam ih kao svoje mentore, a oni mene uvažavaju i imaju sa mnom kolegijalan odnos – dodaje Nemanja Arsenijević.
Plasman je najteži deo posla
Nemanjina vinska priča počela je na porodičnom imanju. Zasade na tri hektara finansirao je iz sopstvenog budžeta. Od prvog profita zasadio je još pet hektara vinograda, a ostatak je „porastao“ od subvencija. Njegovo vino je tek je neku godinu na tržištu, a već ima četiri etikete – sovinjon blan, šardone, merlo i roze, a očekuje ga još mnogo borbi i berbi.
– Ako volite vinarstvo, onda je ovaj posao lak. Ako ste ušli iz nekih drugih razloga, da brzo zaradite, onda ste na pogrešnom i težem putu. Od rada u vinogradu najteži je plasman, jer kod nas još uvek nije razvijena kultura pijenja vina. Malim vinarijama nije lako na svetskom tržištu i potrebno je mnogo rada da bi bili primećeni – kaže Nemanja.
Nemanja je strpljiv i vredan. Koristi modernu tehnologiju i tradicionalan pristup i stalno ulaže. Barik podrum je u početku imao burad od srpskog i francuskog hrasta, ali on je otišao korak dalje. U ovom trenutku u drvetu se nalazi oko 5.000 litara vina na odležavanju i sazrevanju, dok će podrum uskoro upotpuniti i velika bačva od 3.000 litara. Uz vinariju je degustaciona sala za 20 gostiju, a planira proširenje do 60 mesta, kao i razvijanje kongresnog turizma. Vinsku karijeru počeo je s internacionalnim sortama, a danas sadi i prokupac, domaću, autohtonu sortu.
