NAKON JOŠ JEDNE LOŠE GODINE
Iako se mnogo očekivalo od minule sezone, nakon završetka berbe maline ostalo je samo nezadovoljstvo malinara. Nisu uspeli da unovče svoj rad onako kako su očekivali, a mnogi od njih nisu pokrili ni troškove proizvodnje. Ono o čemu ovih dana razmišljaju domaćini u Zapadnoj Srbiji, ohrabreni najavama bolje situacije na svetskom tržištu je, isplati li se, ili ne ponovo ulaziti u malinjake, uglavnom zaboravljene po završenom branju.
Sa ekrana i na novinskim stupcima svako malo pa iskoči poneki samozvani predstavnik malinara ili otkupljivača, pa sve gorljivo tvrdeći da je istina na njihovoj strani. Prvi, po njihovoj priči uvek oštećeni, zastupaju stav da su kao i svake, i prošle godine pokradeni, da hladnjačari skidaju kajmak i bogate se na seljačkom znoju, jer ne postoji cena koju bogati svet nije spreman da plati za „crveno zlato“ koje se samo u Srbiji može proizvesti.
Sa druge strane, otkupljivači i hladnjačari teoretišu o narasloj konkurenciji i preplaćenoj malini, zbog kojih su u gubitku, a opet, da bi pomogli proizvođačima, svake godine moraju da izgrađuju i proširuju svoje kapacitete, kojih, prema nekim slobodnijim procenama, samo u Moravičkom i Zlatiborskom okrugu ima više od 400, manjih ili većih gabarita.
Salonski analitičari doprinose konfuziji
Stalna pretnja, po hladnjačarima je i Kina i njena proizvodnja zbog koje proizvođači treba da budu zadovoljni onime što im se ponudi, jer će u suprotnom robu kupovati na Tibetu ili nekim drugim destinacijama za koje stariji domaćini nisu čuli još od vremena kada je Zemljopis preimenovan u Geografiju.
Opštoj konfuziji svakako doprinose i tumačenja nezavisnih analitičara i salonskih stručnjaka sa kojima sam nekad, u razgovorima sa doajenima malinarske struke profesorom dr Svetom Petrovićem i čuvenim piscem, pokojnim Dobrilom Nenadićem, polemisao, da za većinu od njih nismo sigurni da znaju da li je Vilamet gajena biljka ili je u pitanju domaća životinja.
– Dok sa 10 ari naberem maline da kupim brašna i šećera za kuću za godinu dana, isplati mi se da je gajim – govorili su stariji proizvođači u Arilju, Ivanjici, Bajinoj Bašti i drugim mestima Zapadne Srbije.
Nema ništa isplativije od nje, jer na ovoj našoj šipurnjači žito i kukuruz mršavo rađaju, dodavali su drugi u brojnim razgovorima sa potpisnikom ovih redova. A da je malina u Zapadnoj Srbiji pomagala preživljavanju stanovništva i u periodu pre „Ariljskog privrednog čuda” sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada je grupa agronoma u Zemljoradničkoj zadruzi u Arilju, na čelu sa direktorom Svetom Petrovićem, uvela u proizvodnju sortu Vilamet i sa njom niz tehnoloških inovacija u gajenju i na taj način postala najznačajniji svetski proizvođač ovog voća, svedoči razgovor koji se pre nekog vremena odigrao u prostorijama Instituta za voćarstvo u Čačku. Inače, ova naučno-istraživačka ustanova je najstarija u ovom delu Evrope, a tradicija neposredne komunikacije i razmene mišljenja sa proizvođačima je u velikoj meri unapredila proizvodnju maline, šljive, jabuke i drugog voća, ne samo u našoj zemlji već i šire.
Lepa sećanja starog Živorada
Susret i razgovor starine Živorada Davidovića iz čačanskog naselja Obrež tekao je ovako:
– Čuo sam za tebe, dijete, a i često te gledam na televiziji. Pričaš o malinama i voću i šta i kako treba raditi. Ali čini mi se da neki neće baš da čuju sve što treba. Ne sviđa mi se što poneko, kakva god da je cena uvek traži više, čak i kada se malina dobro plaća. Ne valja tako, izaziva se omraza među narodom, jer malina je skupo voće, a treba proizvesti i žita, mesa i mleka. To košta i to ljudi moraju da jedu, a malinu jok.
Rođen je davne 1943. godine u dragačevskom selu Goračići. Bilo mu je 7 godina kada je brao malinu Valjevku u pletene korpe i za jedno kilo dobijao 25 banki, seća se starina i nastavlja:
– Velike pare u to vreme, jer je nadnica za najteži posao tada bila 20 banki. I bio zadovoljan. Malina se sadila u kvadrat i vezivala uz pritku. Da vidiš sreće kada pred kuću moga oca Vukadina pristignu berači različite dobi, najviše dece i odmah dobiju pare za plodove koji su mirisali nadaleko. Isto se plaćala i divlja malina Trozrnac. Jelica planina je tada bila gola, nije bila zarasla kao sad, a porodica Radosavčević je znala da po ceo dan beru iznad Stjenika na mestima zvanim Malinjak, Stanića livade, Velike i Male Bare. Uveče donesu 2 kila i uzmu 50 banki, što je bila velika para. Imali da kupe žita, šećera, gasa i svega neophodnog za u kuću. Malina se posle iz pletenih košarica ručila u burad od 200 litara u koja je tehnolog sipao rastvor kiseline i vršio takozvano „pumpiranje” (pulpiranje, primedba autora) maline. Ona bi istog momenta promenila boju i postala bela, ali bi i dalje mirisala na tu aromu, a dok se burad ne zatvore, širio se miris po čitavom selu. Danas je drugačije, više se prska, neće narod da kopa, nema stajnjaka, jer nema ni stoke. A bez stajnjaka nema prinosa, čuo sam da i to pričaš. I jeste, stajnjak nikada neće da „slaže”. Zato ću ja u ovim mojim godinama deci i unučićima da zasadim jedan malinjak i da ga dovedem do roda. A posle neka oni beru i uzmu pare i neka osete koliko je veliki dinar sa naše njive. To bih posavetovao i drugima, i mladima, ali i njihovim roditeljima ako bi hteli da me poslušaju – završio je tada svoju priču ovaj vremešni Dragačevac.
Piše: Dr Aleksandar Leposavić
20 DŽEPNIH KNJIGA
Pred vama je svih 20 džepnih knjiga iz serijala „Moj voćnjak“, „Moj povrtnjak“, „Moj vinograd“ i „Moje cveće“. Knjige u formatu 16x12cm u punom koloru na 64 strane, lake za korišćenje i uvek pri ruci.
Moj voćnjak će vas upoznati kako da krenete i počnete da formirate svoj zasad, pripremite zemljište, odaberete voćnu vrstu.
Tu su i Jabuka, Višnja, Trešnja, Kruška, Borovnica, Jagoda, Malina, Leska, Šljiva, Kajsija, Ruža, Paradajz, Paprika, Krompir, Krastavac, Grašak, Pasulj, Lukovi i Vinograd.
0691154004
dobrojutro.redakcija@gmail.com
