Desetak godina unazad slušamo struku i stalno naglašavanje potrebe navodnjavanja. Međutim, navodnjavanje je skupa rabota koju mogu priuštiti, uglavnom, veliki sistemi koji imaju dovoljno novca da plate od tri do pet hiljada evra po hektaru zasada za opremu i sve što je potrebno. Šta onda da rade mali oni koji svoje zasade imaju na dva do tri, najviše pet hektara, mogu li oni i čime da navodnjavaju i koliko im je to isplativo, za Dobro jutro ovu stalno aktuelnu temu demistifikovao je Božidar Marković, inžinjer poljoprivrede za vodoprivredne melioracije, stručnjk koji je preko tri decenije u poslu, a dobar deo tog vremena proveo je u PKB-u.
– Navodnjavanje se najviše koristi u voćarstvu. Mada većina želi da koristi kap po kap sistem, on je po mom mišljenju za neke manje površine, više za bašte. To je sad da imaš nešto do dva hektara, a za nešto ozbiljno nije. Radio sam u firmi gde sam postavljao subirigaciju, to je isto kap po kap sistem, samo što creva idu kroz zemlju. I to je slabog daha, ima svojih dobrih i boljih osobina – voda za subirigaciju je bunarskog tipa, što znači da se na parceli koja se navodnjava kopaju bunari na određenoj dubini.
– Voda koja se koristi za subirigaciju je bunarskog tipa. Buše se bunari na dubini od sedamdeset do osamdeset metara i to je pijaća voda koju i mi koristimo. Tu gde je zasad buši se bunar. Radio sam na tri parcele od kojih je jedna bila 29 hektara, jedna 54 i jedna 94 hektara. Na parceli od 29 hektara smo bušili jedan bunar, na 54 smo imali dva. Otprilike na 15 hektara jedan bunar, zavisi od izdašnosti i kapaciteta pumpe. Svaki sistem koji se projektuje je priča za sebe, nema određenog tipa. Zavisi i od voća i od useva i od hidromodula navodnjavanja, to je litar po jedinici površine u vremenu u sekundi. Ako imaš jedan hidromodul to je jedan litar po kvadratnom metru po sekundi – objašnjava Marković, otkrivajući da nasuprot našem laičkom mišljenju da je voće to koje zahteva najviše vode, u pitanju, ipak, povrće.
– Povrtarske kulture zahtevaju najviše vode. Na početku svoje karijere sam dosta radio sa povrtarskim kulturama i to sa velikim sistemima za navodnjavanje tipa – rendžer. Time smo navodnjavali grašak, boraniju, kukuruz šećerac, paradajz, papriku. Tu je najintenzivnije zalivanje. Postoji nepisano pravilo: što je biljka kraćeg vegetacionog perioda ona zahteva jače i intenzivnije zalivanje da bi mogla da izbaci taj svoj generativni potencijal. Što je duži vegetacioni period, kao kod repe, ona može da trpi rastezanja – a kakva je voda dobra za zalivanje i da li je naša voda dobra za zalivanje inžinjer nema dilemu.
– To su samo priče o lošem kvalitetu, to su vode do četvrte kategorije. Ni jedna naša reka ne prelazi četvrtu kategoriju, sve su do četvrte i mogu da se koriste. Al Dahra koristi vodu iz Dunava, Almeks gde sam sada radio, takođe, iz Dunava, Opovo koristi iz DTD-a koji je predviđen za navodnjavanje – ali sem ovih i još nekolicine velikih sistema, retki su oni koji mogu da navodnjavaju.
– Navodnjavanje je vrlo skupa igračka i mi se svi samo hvalimo time. Jedna Albanija zaliva 350 hiljada hektara površine, a mi zalivamo oko 45 do 50 hiljada. Mi zalivamo oko tri do četiri posto površine i na tom nivou smo bili još kad sam ja studirao, a radim evo trideset godina. A svi kad pričaju o poljoprivredi pričaju o navodnjavanju – ni situacija u navodnjavanju nije svuda ista. Neki tereni su pogodni za jedan tip, neki za drugi tip navodnjavanja.
– Naravno da je teže u Centralnoj Srbiji navodnjavati, najpogodnija je Vojvodina, a južnije kako se ide sve je teže. Tamo postoje drugi načini zalivanja. U, na primer, Makedoniji tamo gde gaje pirinač rade potapanje pirinčanih polja, nalivanjem iz različitih potoka, reka. Kako se ide prema severu do Vojvodine gde su ravnije površine tu se koristi drugi način. U Šumadiji pošto je talasasto podneblje bi možda bilo dobro nalivati tifonima, to su kružni sistemi cevi sa pištoljima na svom završetku. Možda i kap po kap – objašnjava Božidar Marković, upozoravajući da je takav sistem skup i ne može ga svako priuštiti.
– Navodnjavanje kap po kap je jako skup posao. To je od tri do pet hiljada evra po hektaru u zavisnosti od infrastrukture, od uređaja, treba dobiti sve dozvole, dozvole za vodu od firmi koje se time bave, ne možeš na divljaka da se prikačiš. Imaš parcelu od sto hektara, pa pomnoži, gde se računa i putna mreža, kanalska mreža, mašina za zalivanje tipa rendžer. Čak i subirigacija izađe isto, jer su drenovi na razmaku od jednog metra položeni na dubini od 50 cm i to je od tri do pet hiljada evra u zavisnosti od firme. Tu su glavni vodovi, crpne stanice, bunari – oni koji nemaju puno zemlje i novca mogu, po inžinjera poljoprivrede za vodoprivredne melioracije, da koriste neki manje zahtevan sistem.
– Onaj koji ima do dva hektara može sa malim sifonima, malim pokretnim sistemima. Može tifon da kupi, naročito što sad država daje subvencije za to, a veće mašine su preskupe za male proizvođače – zaključio je Božidar Marković.
Tekst: Zorica Dragojević
