Petrovača je najzastupljenija od svih autohtonih sorti. Plodovi su sitniji, žutocrvenkaste boje i zreli su sredinom jula, oko Petrovdana, praznika po kome je i dobila ime.
Zelenika je slatkokisela jabuka zelene kore. Aromatični plodovi su spremni za branje krajem leta. Ima krupan plod žućkaste boje, sa smeđim mrljama. Meso je žuto, blago kiselog ukusa.
Kablarka je veoma otporna sorta na sve vrste bolesti, koja se lako gaji i preporučljiva je za nadmorsku visinu do 1.000 metara. Stiže na branje krajem leta. Plodovi su joj krupni, crvenkaste boje i izuzetno aromatični.
Đulić je stara domaća sorta, pravilno okruglog oblika, kao đule. Zri u septembru i ima crvenkaste plodove išarane svetlo smeđim prugama. Lako se gaji bez hemije, izuzetno je otporna na bolesti i uspeva na terenima ispod 800 metara nadmorske visine.
Tetovka je autohtona sorta iz okoline Tetova. Još po koje stablo može se naći u Makedoniji, južnoj Srbiji, na području Kosova i Metohije, Bosne i Bugarske. Sazreva u oktobru, ali je za upotrebu tek u novembru. Meso joj je belo i krto, slatko i prijatnog mirisa, ali nema mnogo voćne kiseline. Plodovi su rumeni sa sunčane strane, a pokožica voštana.
Budimka sazreva polovinom oktobra i jedna je od najpoznatijih starih sorti. Na pijacama se još uvek može naći po koji kilogram ove jabuke. Plodovi su joj asimetrično loptasti i blago rumeni. Meso nije preterano sočno i nakiselo je.
Kožara je početkom 20. veka bila vodeća sorta u Srbiji. Sazreva krajem septembra. Cenjena je zbog arome i ukusa ploda, koji ima hrapavu pokožicu pomalo rđaste boje. Otporna je na većinu bolesti i uzgaja se bez ikakve zaštite.
Kolačara se u nekim krajevima naziva i kiseljaka, jer ima osvežavajući kiselkasti ukus. Pripada grupi zimskih sorti i bere se krajem oktobra. Uspeva na terenima do čak 1.200 metara nadmorske visine i izuzetno je otporna na bolesti. Ubrani plodovi opstaju do kraja proleća.
Šumatovka je jedna od najstarijih sorti na našem podneblju, a najviše je ima u topličkom kraju. Sazreva krajem oktobra i ima osvežavajući nakiseli ukus. Pogodna je za pravljenje sokova. Otporna je na sušu i mraz, kao i na sve bolesti, posebno na čađavu krastavost. Krstovača je stara sorta, koja potiče sa Srednjeg Istoka. Okalemljena je prvi put 1840. godine. Bere se u septembru, uoči Krstovdana, a najviše stabala ima u jugozapadnoj Srbiji. Izuzetno je otporna na prolećne mrazeve, a plodovi mogu da se čuvaju do aprila.
