Sistem sertifikacije i kontrole organske hrane u Srbiji u skladu je sa sistemom propisanim regulativom Evropske unije, što potrošačima u našoj zemlji garantuje kvalitet i sigurnost da su organski proizvodi proizvedeni po najstrožim kriterijumima i standardima. Međutim, to uvreženo mišljenje proizvođača, nadležnih za ovu vrstu poljoprivrede i sertifikacionih kuća, kupci neretko dovode u pitanje i iskazuju nepoverenje prema “organcima” i njihovoj robi.
Ima li mesta sumnji da nisu svi domaći proizvođači odgovorni i da se u potpunosti ne pridržavaju zahtevnih pravila koja prate ovu proizvodnju? Sudeći po onome što se nedavno moglo čuti na debati organizovanoj u Centru za organsku proizvodnju Selenča, kojoj su prisustvovali i poljoprivrednici i kontrolori i nadležni, reklo bi se – taman onoliko koliko razloga za nepoverenje imaju potrošači u Evropskoj uniji. Srbija je, kada je o organskoj proizvodnji reč, možda čak i pretekla Evropu u standardima, kontroli i propisima – u nekim segmentima naša regulativa je čak i rigoroznija. Ali, pošto je kod nas pitanje bezbednosti hrane u celini i dalje otvoreno, na šta je ukazano i u poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u procesu pridruživanja u minuloj godini, ni sektor organske proizvodnje se ne može posmatrati u drugačijem kontekstu. Ova vrsta poljoprivrede je nadogradnja na bazičnu konvencionalnu, na sistem bezbednosti i sledljivosti, na tržišne odnose – ako tu temelji popuste, pucaju i zidovi. Propusta, kao i svuda, ima, ali da poverenje i tražnja potrošača za ovim proizvodima znatno rastu i u Srbiji govore podaci o sve većim površinama pod ovim kulturama i sve značajnijem izvozu. Stručnjaci kažu da sa plasmanom organske hrane na svetsku pijacu ne bi bilo problema ni da cela Srbija proizvodi samo nju.
U našoj zemlji su, prema prošlogodišnjim podacima, pod organskim usevima 13.423 hektara. Vojvodina je vodeći region u ovoj proizvodnji – u 2015. imala je 10.163 hektara, a povećava se i broj parcela, kao i obim stočarske organske proizvodnje.
UVESTI ZDRAVU UŽINU U VRTIĆE I ŠKOLE
Vladimir Vozar zagovornik je ideje da se deci predškolskog uzrasta, ali i školarcima, obezbede besplatne organske užine. Takva je praksa u brojnim evropskih zemljama, a najzastupljenija je u Austriji, veli on.
-To nije teško izvesti, a značilo bi mnogo. Ako mi ne jedemo zdravu hranu, a izvozimo je, kome mi to radimo i čemu? Valjda je veća korist da mi to potrošimo i da nam se deca zdravo hrane. Gledam po marketima da organsko voće i povrće ide u rashod. Žao mi je da se ta roba baca, veliki je rad u to uložen. Ima načina da se to reši – kaže Vozar.
Sertifikat nije lako dobiti
Da bi se započela organska proizvodnja, potrebno je da se zemljište na kojem se gaji sertifikuje, a taj proces traje od jedne do tri godine, koliko je potrebno da se ono “očisti”. Ministarstvo poljoprivrede utvrdilo je spisak ovlašćenih kontrolnih organizacija za sertifikaciju organske proizvodnje i sada ih imamo šest.
– Mnogo je drugačije sada, kada imamo zakonsku regulativu i pravila kojih se moramo pridržavati. Kada sam uplovio u organske vode, 1985. nije ni postojao sertifikat. Prvi smo dobili 1995. godine, od organizacije “Teras” iz Subotice. Tad je sve bilo složenije, manje se znalo, nismo bili u toku sa standardima u Evropi koji su se odnosili na kontrolu sirovina, gotovog proizvoda… Tada država nije ni imala zakon o organskoj proizvodnji. Danas je situacija bolja, jednostavnija, ali i dalje ne onakva kakva mislim da bi trebalo da bude – istakao je jedan od utemeljivača organske proizvodnje i prerade u Srbiji Ivan Perčić iz Hajdukova.
Njegovo preduzeće “Suncokret”, pionir u oblasti hladno ceđenih ulja na prostoru bivše Jugoslavije, nastalo je kao rezultat dugogodišnje Perčićeve posvećenosti organskoj hrani, zdravijem načinu ishrane i promociji takvog načina života. Koliko god da stvari sada stoje bolje, ovaj prekaljeni borac za organske principe ukazuje na prepreke s kojima se proizvođači danas susreću. Problem je, kako kaže, dvojna sertifikacija, pa tako u nekim slučajevima dvaput moraju da plate sertifikat za jedan proizvod.
– Na primer, trebala nam je organska borovnica i našao sam partnera koji je imao samo inostrani sertifikat, ali je bio potreban i srpski. Naše je specifičnost da izmišljamo toplu vodu, ali ako hoćemo da unapredimo ovu vrstu proizvodnje od koje možemo imati velike koristi – zašto je potrebna takva birokratija – pita se Perčić, uz ocenu da je za proizvođače opterećujući i simbol koji mora biti na proizvodu jer su tačno propisane boje i veličina i ne mogu se menjati. – Naizgled to nisu veliki problemi, ali iziskuju dodatne troškove, što nam u krajnjoj instanci smanjuje konkurentnost na tržištu.
Međutim, Perčić smatra da je veći problem mišljenje kupaca – koliko veruju organskoj sertifikaciji.
– Nažalost, podaci proistekli iz istraživanja su poražavajući. Potrošači u Srbiji ne veruju sertifikaciji. Država treba da odluči koliko joj je ova vrsta proizvodnje od interesa. Ako jeste, mora kroz zakon da bolje uredi ovu oblast – poručio je on.
Predstavnica Grupe za kvalitet Ministarstva poljoprivrede Jelena Milić navodi da je u toku izmena i dopuna Pravilnika o kontroli i sertifikaciji organskih proizvoda, podsetivši na to da je 1995. godine sertifikacija bila na državnom nivou, odnosno da je sertifikate proizvođačima izdavalo Ministarstvo poljoprivrede, što nije bilo dobro. Te godine donet je zakon kojim je sertifikacija poverena sertifikacionim kućama.
– Izmene Pravilnika koje su u toku odnosiće se u najvećoj meri na rad kontrolnih organizacija, u delu neregularnosti na koje se nailazi kod proizvođača. Dobili smo, naime, primedbe od proizvođača da kontrolne kuće propisuju različite mere za iste nepravilnosti u proizvodnji. Cilj je da za iste propuste budu iste mere, pa stoga donosimo detaljniji pravilnik – objašnjava Jelena Milić.
KONTROLA PO NAJSTROŽIM STANDARDIMA
Direktor najstarije sertifikacione kuće u Srbiji “Organik kontrol sistem” Nenad Novaković kaže da se organski proizvodi u Srbiji kontrolišu po najstrožim standardima. Ova kuća postoji od 2003. godine i njeni sertifikati su prizati na tržištu EU. Novaković objašnjava da svaka od tih firmi mora biti akreditovana da bi mogla da se bavi kontrolom i sertifikacijom, a za to su nadležni odgovarajuće sertifikaciono telo i resorno ministarstvo.
– Osim toga, morate da imate odgovorajuće alate na osnovu kojih radite procenu rizika svakog proizvođača. Ta procena rizika uslovljava broj kontrola koji ćete imati u toku godine. Zakon kaže da je minimalna jedna, a od ukupnog broja proizvođača koje jedna kuća prati, uradi se uglavnom petnaestak odsto nenajavljenih kontrola. U proseku radimo kod svakog proizvođača dve kontrole u toku godine. Ta procena rizika ne znači da je proizvođač sklon malverzacijama, uglavnom je reč o kompleksnosti proizvodnje. Mnogi naši proizvođači imaju raznovrstan asortiman, veliki broj semena, gaje povrće koje je intenzivna kultura… Sve to opredeljuje dodatne kontrole – objašnjava Novaković, dodajući da godišnje za oko 200 proizvođača “Organik kontrol” izda od 800 do 1.000 sertifikata.
Naše izvozimo, a uvozimo lošije i skuplje
Prema oceni Jelene Milić, potrošači katkad nemaju poverenja u organsku proizvodnju jer nisu dovoljno upoznati s procesom kontrole koji iza toga stoji, ne znaju kako se radi sertifikacija.
– Razmišljali smo o tome da započnemo ozbiljnu kampanju edukacije i promocije organske proizvodnje. Međutim, imamo i drugu stranu problema – ako bismo krenuli sa takvom kampanjom saplešćemo se o činjenicu da nemamo dovoljno organske domaće hrane. Nemamo zasejane površine koje mogu da obezbede količine za domaće tržište jer uglavnom sva proizvodnja ide u izvoz. Kada bismo podigli svest potrošača o organskoj proizvodnji, povećala bi se potrošnja i samim tim i uvoz ovih proizvoda. Ali, domaćih nema dovoljno na našem tržištu – objasnila je ona.
Navela je primer Austrije, koja je jasno označila domaći organski proizvod i uvozni, pa bi to po njoj moglo da bude rešenje i kod nas.
– U Srbiji postoji ozbiljan sistem kontrole i sertifikacije, ali bilo bi dobro da se označe domaći proizvodi. To bi bila velika pomoć proizvođačima i doprinelo bi povećanju površina pod organskom poljoprivredom, a svakako bi išlo i u korist potrošača – istakla je Jelena Milić.
Vladimir Vozar iz Kisača, jedan od napoznatijih i najvećih “organaca” u Srbiji, dobio je prvi sertifikat pre desetak godina. On objašnjava da poljoprivrednici nemaju ograničenja kada je o izboru sertifikacione kuće reč i da, ako žele, mogu da ih menjaju, s tim da one jedna drugoj moraju predati kompletnu dokumentaciju, uz obrazloženje zbog čega proizvođač odlazi iz te organizacije.
– Mogu da budem nezadovoljan, ali meni to ništa ne znači jer sertifikaciona kuća mora da se drži pravilnika. U principu, tu nema razlike, ako sertifikacione organizacije profesionalno rade svoj posao. Najveći nam je problem sa semenima. Ne možemo da uvozimo bio semena iz zemalja Evropske unije, a moramo da budemo konkurentni na tržištu. To ne ide. Zašto bio seme iz Italije ne može da se koristi kod nas? Ne možemo ga kupiti ili uvesti iako je bio, a s druge strane se na našem tržištu mogu naći gotovi organski proizvodi iz Italije – naglašava Vozar.
Problem zelene pijace
Nada Mišković, nutricionista – makrobiotičar i vlasnica “Bio špajza”, takođe je jedna od začetnica “organskog pokreta” u Srbiji i zagovarača ove vrste poljoprivrede i načina života. Iskustvo bogatije od tri decenije i stručnost u ovoj branši daju joj za pravo da ukaže na nepravilnosti na tržištu i u oblasti bezbednosti hrane.
– Problem za proizvođača nastaje kada se organska hrana proizvede – kako doći do potrošača. Kupci sumnjaju, pitaju se da li je sigurno da je taj proizvod u potpunosti u skladu sa organskim principima. Nije problem kod firmi koje rade po fakturama, gde može potpuno da se prati sledljivost proizvedenih i prodatih količina potrošaču. Problem su zelene pijace jer se na tezgama ne izdaju računi i nema pouzdane evidencije šta je stvarno prodato. E tu nam izmiče kontroli sledljivost prodatih količina – kaže Nada Mišković.
Naglašava da bilo kakva kompromitovanost organskih proizvoda i proizvođača koja se pojavi kroz medije na neki način šteti organskom sektoru. Kaže da je i sve zastupljenija onlajn prodaja van matrice sledljivosti. Potrošači su nedovoljno informisani, ne znaju da mogu da zatraže sertfikat od proizvođača, veli ona uz ocenu da još mnogo toga moramo da utegnemo da bismo imali sledljiv proces.
– Ali, svakako u korist organske proizvodnje govori podatak da je Svetska agencija za hranu FAO odobrila 110.000 hemijskih jedinjena u lancu ishrane. Od toga svega ih je 9.000 prošlo kroz nezavisne laboratorije, a čak je 101.000 došla iz laboratorije proizvođača koji tvrde da je to sve bezbedno – počevši od veštačkih đubriva, preko herbicida, pesticida… Svi vole da mleko izgleda lepo, da miriše i da traje beskrajno… Kako je to moguće? Osim organske hrane, malo toga je hrana na našem području – ukazuje Nada Mišković, uz apel nadležnima da povećaju podršku domaćim organskim proizvođačima kroz projekte koji bi omogućili nabavku opreme i neophodne investicije.
ZAŠTO SE GRČKA ŠARGAREPA BOLJE PRODAJE OD NAŠE
Vladimir Vozar iz Kisača kaže da je najveći problem asortiman jer naši poljoprivrednici moraju biti uz rame inostranim proizvođačima u marketima. Izgled proizvoda je ipak bitan, a kod namirnica organskog porekla on često nije najprivlačniji.
– Naš proizvod se ne može dugo čuvati. Morate imati dostavno vozilo, da se roba dopremi, takođe i komore za čuvanje. Dešava se da naš proizvod ne izgleda lepo, a toliko veliki i dragocen trud uložen u odgoj svake biljke. Video sam ovih dana u marketu kojem dostavljam robu da je kilogram organske šargarepe 399 dinara. Proizvedena je u Grčkoj i izgleda privlačnije od naše jer tamošnji proizvođači imaju opremu za čuvanje kakvu mi nemamo. Naša šargarepa je kudikamo jefinija, a kvalitetnija samim tim jer imamo pogodnije područje za tu proizvodnju. Ali, grčka se prodaje, a naša stoji na rafovima – objašnjava Vozar.
BRISEL STALNO USAVRŠAVA PRAVILA
Organski proizvodi u Evropskoj uniji više nisu marginalni deo tržišta, već važan sektor poljoprivrede sa obrtom od 20 milijardi evra godišnje. Brisel stoga neprestano traga za novim, jasnijim i transparentnijim pravilima. Julijana Šloserova iz Centralnog kontrolnog instituta za poljoprivredu Slovačke, koja je i tehnički ekspert ove zemlje za organsku proizvodnju pri Evropskoj uniji, objasnila je u Centru za organsku proizvodnju u Selenči kako se sprovodi kontrola i sertifikacija na evropskom tržištu.
– U evropskoj Naredbi 853 piše da se izdaje dokument koji mora da sadrži ime proizvođača, datum važenja i specifikaciju proizvoda. Nije precizirano kako će da izgleda sertifikat nego šta treba da sadrži, a svaka zemlja može da odredi kako će izgledati taj dokument. Međutim, za uvoz iz trećih zemalja zna se forma i sadržaj sertifikata – kaže Julijana Šloserova, koja sa Centrom za organsku proizvodnju Selenča sarađuje već desetak godina.
Po njenim rečima, sertifikat u Slovačkoj može da izdaje inspekcijska organizacija, privatna ili državna. Slovačka ima tri takve organizacije. U Evropsku uniju iz Srbije organski proizvodi idu preko kuće “Organik kontrol sistem”, koja je nadležna i za BiH i za Crnu Goru, dodaje Julijana Šloserova. Ističe da se obavlja najmanje jedna kontrola godišnje kod proizvođača, ali i da se izlazi u vanredne kontrole, kada postoji indicija da bi mogao biti neki problem pa se izlazi na lice mesta.
– Na primer, postoji dodatna kontrola ako neko proizvodi mleko pa hoće da ga pakuje za neki trgovački lanac kao robnu marku u drugoj ambalaži. Kod takvog proizvođača ponovo ide kontrola iako ima sertifikat. Proces sertifikacije može da bude prekinut, ako ne postoji dovoljna dokumentacija, ako se pojave rezidui… Na primer, ako se u proizvodnji voćnog jogurta promeni dobavljač neke sirovine ili se naruši receptura ili dobavljač nije prijavljen u sistemu – sve to su razlozi zbog kojih se gubi sertifikat. Oduzeti ga može onaj ko ga je dao. U Slovačkoj on važi 15 meseci – navodi ova ekspertkinja i dodaje da se ti dokumenti daju u pisanoj formi jer je bilo slučajeva da su se oni u elektronskoj formi prepravljali.
Naglašava da inspekcija stalno ide u reviziju sertifikacionih kuća, prodavnica, supermarketa, te da se nailazi na nedostatke i greške, pa se i ceo sistem propisa usklađuje i usavršava.
S. Gluščević
Dobro jutro broj 559 – Novembar 2018.
