Nekako kad se pomene Tucindan uvek prvo pomislimo „e ne valja tući decu na ovaj dan“, otvoriće im se rane i neće zarasti. Kao da ih, pa valja tući i drugih dana? Deca su deca, nemirna svakog dana, a i tog. Možda tog i najviše, jer znaju da batina neće biti, nestrpljivi, oči im gladne i jedva čekaju da se konačno krene sa rešavanjem pitanja božićne pečenice. A i ta pečenica, zašto mora da bude najslađa za Božić? Ne znam, ali znam da je stric prase birao kao da se dragulj za bračni prsten bira. Moralo je da bude čisto belo, da nema belega, da se posebno hrani, kod nas odvojeno od drugih prasadi da mu ne bi slučajno neko naudilo, grizlo uši i njemu se kao ostalima ne bi stavljala brnjica, nije se skrnavilo. E, kad bi mučeno prase znalo zašto je toliko ljubavi u njega uloženo…
Na Tucindan, jer se na Badnnji dan nož ne krvavi, zorom ranom, sa kadionicom, krpicom u koju je stavio so i mašicama, stric je odlazio do svinjca. I išao je sam, u tišini, ne progovorivši pre toga ništa. Iza svinjca bi se samo u nekom trenutku čuo tup udarac mašicama, preko soli, po čelu praseta. Tako ošamućeno bi ga doneo do mesta na kom je prethodno postavio slamu. Nije bilo skičanja, roptanja, ništa. Uvek smo se pitali kako je znao gde da udari, kako da udari, kako mu se ruka nikada nije omalka. A nije.
Mi u letnjoj kujni svi na nogama, kao na iglama. Čekamo da nas pozove da s već spremnom metalnom braon vanglom izletimo i prihvatimo srce, koje strina s posebnom pažnjom očisti, opere i stavi u frižider, da bi ga na sam Božić isekla na delove koliko nas je u kući i ispekla na plotni. To se srce s čenovima belog luka i česnicom jelo pre svega.
A da pogled na Tucindan može da zaboli i jače od batina saznala sam slučajno kada sam, toj istoj, strini koju sam obožavala postavila naivno dečje pitanje „hoćemo li klati i kokoš za supu“. O majko moja, sto šamara bih lakše podnela.
– Ko je još video da se živinče kolje za Božić?! Jes’ pa da nam se kuća raskući, da idemo nazad, da ne napredujemo – sasipala je, ljuta a nikad je ljutu nisam videla, jer strina je duboko verovala da kako kokoš kljuca i baca sve u nazad tako, i ako je kolješ na Tucindan, cela godina će ti ići u nazad. Dete kao dete brzo sve zaboravi. Do podneva, jer tako treba, dok dan napreduje, sve je bilo gotovo. Prase sa jabukom (tom će jabukom strina preći preko naših lica da budemo zdrave i rumene) u ustima stavljno na ražanj, spremno. Kuća sređena, pometena, prozori oprani, drveni podovi četkom oribani do zadnje pore, sve okađeno, samo još da niko ne dođe iz komšiluka i ne dao Bog nešto potraži, jer se na Tucindan ne valja ni davati ni uzimati, a dugove obavezno izmiriti. Zato je strina po sto puta pitala strica, i pre Tucindana, da li je ostao nešto u prodavnici, da li je svima sve platio, vratio, da li su njemu svi platili.
– De seti se, ide i slava, da nisi uzo nešto na „Jedanaestom“, nemoj da mi dugove ostavljaš – a znala je da je to nemoguće, jer je stric bio od onih ljudi koji je uvek i sve odmah plaćao. Kada bi se konačno umirila, mogli smo da počnemo pripreme za Badnji dan i konačno za Božić i tu, toliko iščekivanu, pečenicu.
A i oko pečenice sto sela i sto običaja.
– Običaji su različiti od sela do sela. Kod mene se so protura kroz glavu od pečenice 12 puta, po šaka za svaki mesec u godini i ta so se daje stoci u hranu. Glava se jede na mali Božić, a leva plećka na Bogojavljenje – reče mi prijatelj Radenko iz Mionice. Kod nas toga sa solju nema, ali znam da je da je stric uvek sekao prvo levu plećku, zatim glavu koju je kao i Radenko ostavljao za Mali Božić ili Pravoslavnu Novu godinu. Kosti nismo smeli da rasturamo, sve se skupljalo na gomilu, u jednu lanenu krpu i čuvalo do Bogojavljenja, jer kažu kad kosti rasturaš i svinje rasturaš.
A u tu levu plećku o kojoj svi pričaju, je mamin otac, đed Slavko, gledao kakvo će vreme biti tokom godine i po tome određivao kad će šta raditi. Tvrde, nikad nije pogrešio.
Tekst: Zorica Dragojević
