Kada ste dete na selu, osamdesetih godina prošlog veka, najveće zabava za vas je tokom versih praznika. Razna verovanja, običaji koji su se poštovali donosili su radost u ustaljene tokove seoskog života. Jedan od onih praznika koje smo jedva čekali bio je Petrovdan. U stvari noć pre Petrovdana, kada se na raskršću sela, tu gde su „Krstovi“, mesto nazvano po nekoliko velikih krstova, lilalo. Tog 11. jula mi deca, ostavljali bi sve seoske poslove, zaboravljali da napojimo ovce, da odnesemo hranu svinjama, štala bi po ceo dan bila neočišćena jer smo spremali lile, besomučno režući koru sa jedine divlje trešnje koju smo imali, i stavljajući između delova kore isečene automobilske gume, kako bi lila bolje gorela. Naređane na odeljane bagremove grane ponosno bismo ih stavili na ramena, i nešto pre ponoći uputili se na mesto gde će biti naložena vatra preko koje ćemo preskakati, usput paleći lilu i mašući njome pa čija duže gori. U igri, uz pesmu, i strogi nadzor starijih kako se niko ne bi opekao i nešto po zlu pošlo jer se ovu noć teraju zle sile, duhovi, i sve ostalo čime su nas plašili kad nismo dobri, a dobri smo bili, dočekali bismo i ponoć i Petrovdan. Kako bi se oglasila crkvena zvona, tako bismo navalili na jabuke petrovače ili petrovke koje smo od kuća poneli, jer se valja, a što se valja nije teško. Ostajali bismo do kasno, sve dok stariji koji su za to vreme pijuckali rakiju iz polića ne bi odlučili da je vreme da se krene. Sutra, danas u stvari je praznik. Treba uraniti u crkvu.
I ništa nam nije bilo teško. Po povratku kući bismo polegali umorni i srećni i već zorom u četiri sata bili na nogama i spremni za odlazak na službu. Služba, svečana, iako je pop Obrad bio jedan neozbiljan čovek, uvek spreman na šalu, u crkvi je bio strog i odsečan i samo bi nas preseko pogledom kada bismo se onako razdragani uzjogunili. Po povratku kući čekala bi nas strina sa sveže ispečenom pitom od jabuka. Kore sukane, posute kristal šećerom jer se za šećer u prahu nije imalo para, miriše cela letnja kujna i dvorište. Muve navalile, zavlače se ispod krpe koju je domaćica stavila preko pite ne bi li je nekako odbranila da je „ne opogane“. Nama ništa nije smetalo, pojeli bismo u tri zalogaja svako odsečeno parče i pobegli napolje, na reku. Jer Petrovdan je i ništa se ne radi.
Tekst: Zorica Dragojević
