У народу је позната и као мачје уво или иванданче. Распрострањена је од Атлантског океана до Кавказа и дуж европских и афричких обала Средоземног мора. На већим површинама гаји се у Русији, Украјини, Бугарској, Француској и Шпанији. Код нас расте у источној и југоисточној Србији, а као украсна биљка узгаја се у баштама. Може и плантажно да се гаји.
Ова вишегодишња зељаста биљка расте на претежно сувим, топлим и осунчаним земљиштима. Добро подноси и ниске температуре и код нас презимљава без оштећења. Снажан корен је у горњем делу разгранат и продире дубоко у земљу. Стабљика је усправна, четвороугаона, висиока до метар и по, док у повољним условима може да надвиси човека. Приземни листови су веома крупни, а они на цветној стабљици су ситнији, покривени коврдџастим длачицама и мрежасто наборани. Крупни цветови су груписани у сложену цваст. Цвета у јуну и окићена је цветовима више од месец дана. У повољним условима може процветати и у септембру. Скромних је захтева и може да се гаји на скоро свим типовима земљишта. Ипак, више јој одговарају она која су лака и плодна, богата хранљивим материјама. Добро успева и на шљунковитом тлу, те је погодна за искоришћавање сувих, јужних падина. Међутим, не може да успева на тешком, забареном, хладном и земљишту с много азота. Такође, не сме да буде загађено неразложеним остацима хербицида, а предсетвена припрема треба да буде добра.
Размножава се искључиво семеном, директном сетвом или расађивањем садница. Посејана у пролеће, гаји се као двогодишња, а у лето као једногодишња биљка која презимљава. Предусев се изабере у зависности од начина гајења. Ако се сеје у пролеће, у марту или априлу, погодни су сви усеви који се с њиве уклањају у јесен. Лети може да се сеје само после оних који њиву напуштају до краја зиме, омогућујући добру предсетвену припрему.
Нарочито је важно уношење хранљивих материја у земљиште на којем ће да се заснује плантажа, јер тада биљке развијају много надземне масе. За основно ђубрење, приликом орања на 35 цм дубине, уноси се 30 до 40 тона стајњака. Међутим, ако се стајњак не користи, у предсетвеној припреми треба додати 500 килограма НПК ђубрива.
Жалфија има ситно семе и сеје се врстачном сејалицом на међуредно растојање од 60 до 70 цм и дубину око 2 цм. Потребно је четири килограма семена за један хектар земље.
Расад се узгаја у хладним лејама, у које се семе сеје у другој половини јула. У леју површине око 150 квадратних метара требало би да се сеје 300 до 500 грама семена (клијавости 90 и чистоће 98 одсто), да би се добило 50.000 садница за један хектар плантаже. Препоручује се садња на стално место крајем октобра или почетком новембра. Међуредни размак је 60 до 70, а између биљака 30 цм.
Неопходно је међуредно култивирање и окопавање биљака из директне сетве и попуњавање празних места, када је плантажа заснована расађивањем. Прихрањује се са 100 килограма азотног ђубрива на почетку вегетације, а касније се дода још 200. У рано пролеће друге године прихрањује се са 200 кг НПК ђубрива и међуредно култивира.
Мускатна жалфија се гаји због етарског уља, које се налази у цвастима, те ју је неопходно убрати када га има највише, тј. када су цветови отворени на доњој трећини цвасти. Коси се високо, одмах испод цвасти, јер листови и стабљике непотребно заузимају простор у дестилатору. Важно је да се води рачуна о дневном колебању количине етарског уља. Највише га има ноћу, између девет и три ујутро, а најмање у поподневним сатима. Покошену масу требало би одмах дестилисати, јер после само неколико сати на њиви изгуби се много етарског уља. Његов садржај може да се смањи и до 40 одсто, али и потпуно изгуби и целокупан посао може да буде узалудан. Принос цвасти је 8 до 12 тона по хектару, а етарског уља 6 до 10 кг.
Етарско уље је пријатног мириса, који подсећа на амбру. Ако је добијено дестилацијом, основни састојак је линалил-ацетат, којег има од 45 до 85 одсто. Садржи и око 15 одсто склареола, алфа и бета пинена и тујона, борнеола, мирцена. Међутим, у етарском уљу добијеном екстракцијом има чак 45 одсто склареола.
Као мирисна компонента улази у састав парфема, колоњских вода, сапуна, спрејева за освежавање ваздуха. У прехрамбеној индустрији користи се као зачин и за справљање пића, а у медицини као антисептик и за лечење хроничних обољења нервног система. Улази и у састав препарата за негу усне шупљине, против надимања, желудачних тегоба и болести материце.
Посебно место у примени заузима ароматерапија. Ова позната и призната метода користи се приликом лечења здравствених тегоба и људи и животиња.
Директно уношење у организам је за многе научнике спорно, док други сматрају да се ова уља могу узимати орално. Општег правила нема, али је неопходно детаљније познавање неког уља да би се о томе и одлучило. На пример, није штетно кад се узме неколико капи етарског уља менте на коцки шећера с мало воде, у случају стомачних тегоба. Али ако је реч о етарском уљу пелина или иђирота, не сме да се унесе у организам орално, јер може да изазове озбиљније проблеме.
Спољна употреба је много сигурнија од оралне. Зато се користи масажа, утрљавање уља на одређену површину тела, чиме се омогућује његово продирање кроз кожу. Примењују се различите креме и медицинске масти, али је важно да се зна да има мало чистих (неразређених) уља која могу директно да се нанесу на кожу. Зато се разређују базним уљима – бадемовим, јојобиним, кантарионовим, маслиновим и од кукурузних клица. Може да се користи и обично сунцокретово уље. Правило је да се за масажу употребљава етарско уље у концентрацији од 3 одсто, што значи да би на сто капи базног требало додати три капи етарског. Ради сигурности, најбоље је на 100 милилитара базног уља додати 40 до 60 капи етарског, или 5 мл базног и 3 до 5 капи етарског. Смеша се добро промеша и употребљава на уобичајен начин за масирање. Овако припремљено уље може да стоји до годину дана.
