Navodno se upotrebljava u šamanskim ritualima zbog svojih halucinogenih svojstava, a u mnogim kulturama je poznata kao sveta gljiva. Istina je, ipak, malo drugačija.
Njen specifičan izgled je čini veoma upečatljivom, to je “ona crvena sa belim flekicama”, na čijem šeširu se odmaraju vile, i predstavlja veoma čest motiv na dečijim crtežima.
Možda najpoznatija gljiva na svetu je Amanita muscaria, kod nas poznata kao muhara. Rasprostranjena je širom severne hemisphere, ali je u skorašnje vreme rasađivanjem sadnica raširena i po južnoj polulopti.
Njen specifičan izgled je čini veoma upečatljivom, to je “ona crvena sa belim flekicama”, na čijem šeširu se odmaraju vile, i predstavlja veoma čest motiv na dečijim crtežima.
Misticizam je tesno povezan sa ovom gljivom. Navodno se upotrebljava u šamanskim ritualima zbog svojih halucinogenih svojstava, a u mnogim kulturama je poznata kao sveta gljiva. Istina je, ipak, malo drugačija.
Mitovi bez dokaza
Jedinjenja muscimol i ibotenska kiselina zaista izazivaju neku vrstu halucinacija, dok jedinjenje muscarin izaziva mučninu i povraćanje. Nisu česti teški slučajevi trovanja sa smrtnim ishodom, ali je muhara, bez obzira na svoju reputaciju halucinogene gljive, ipak otrovna vrsta koju ne treba konzumirati.
Uprkos imenu, muhara u sebi sadrži jedinjenje muscarin samo u tragovima. Pored svoje reputacije kao šamanske gljive, muhara se vezuje i za vikinške berserker rituale. Navodno su Vikinzi koristili ovu gljivu da padnu u posebno stanje svesti, tzv. berserk, kada bi dobijali nadljudsku snagu i ekstremnu toleranciju na bol. Posebna grupa ratnika se nazivala berserkeri i važili su za neustrašive borce koji se ne plaše smrti niti ranjavanja.
Kao i mnogi drugi mitovi, ni ovaj nije potvrđen u nauci i ne postoje arheološki i drugi dokazi da su Vikinzi koristili muharu u svojim ritualima, ali se mit ipak toliko učvrstio u svesti ljudi da je dobio poseban status među misticima i neopaganima.
Opasne zabune i zamene
Šešir muhare je uglavnom crvene boje i posut belim ostacima ovoja, koji ponekad mogu biti odsutni ili ih može sprati kiša. Postoje žuti, pa i albino varijeteti gljive, što ponekad može zbuniti berače.
Listići, prsten i drška su joj bele boje. Drška je puna, ali kod starijih primeraka može postati šuplja. Na dnu drške je gomoljasto nazubljeno zadebljanje, obično prekriveno ljuspicama od ostatka ovoja iz kojeg je gljiva izrasla.
Meso joj je belo i krhko, bez osobitog mirisa i ukusa.
Muhara plodonosi od sredine leta pa do kraja oktobra u crnogoričnim i listopadnim šumama, uglavnom borova, smrča i bukvi. Njena staništa na Fruškoj gori su veoma retka, ima ih svega dva zabeležena i još nekoliko nepotvrđenih, te bi bilo potrebno sprovesti plan zaštite tih staništa da bi se na Fruškoj gori očuvale ove prelepe gljive.
Zbog njenog specifičnog izgleda, muharu je izuzetno teško uzbrati prilikom branja jestivih gljiva, ali su zabune ipak moguće i to kada berači sakupljaju veoma ukusnu i cenjenu blagvu (Amanita caesarea).
Blagva ima narandžast šešir bez ostataka ovoja na njemu, žutu dršku i listiće, a drška izbija iz bele volve koja se prilično razlikuje od muharinog gomolja. Pošto se blagva sakuplja u velikim količinama, neuki i neoprezni berači bi mogli da je zamene sa žutom varijantom muhare ili sa muharom kojoj je kiša sprala bele ostatke ovoja sa šešira.
M. Daljev
Dobro jutro broj 545 – Maj 2019.
