Modernizacija i serijska proizvodnja gase mnoge zanate, među njima i kovački. Majstori kovači retki su i u Banatu, a Nenad Ris iz Srpske Crnje održava svoju radionicu zbog samo nekoliko poslova tokom godine.
Bez kovača se selo nije moglo zamisliti. Tako je bilo do sredine sedamdesetih godina prošlog veka. U čitavoj opštini danas radi još samo Nenad Ris iz Srpske Crnje. Posla je sve manje, ali vatru ne želi da ugasi, iako savremena poljoprivreda više nema potrebu za ovakvim majstorima, a spisak razloga zbog čega bi neko došao kod kovača je sve kraći.
„Ako neko od drugara slomi kardan, iskrivi raonik, donese motiku krivu. Da otkujem motiku za kopanje, međutim i toga nema više. Tehnologija koja nova dolazi, gotova kapija, gotov raonik, gotova motika navarena i tako za kovače da je posao gotov“, objašnjava Nenad Ris.
Ideju vernika da crkva u obližnjem selu Aleksandrovu dobije ogradu od kovanog gvožđa, Nenad je odmah prihvatio i besplatno iskovao gvozdena koplja, jedan od simbola Svetog Georgija, čije ime nosi hram.
„Puno znači za crkvu da ne bude umetno, to jeste nešto moderno. Stari su zanati ipak stari zanati i crkva voli kada je oko crkve okovano gvožđe“, navodi sveštenik Zoran Trbojević.
U Srpskoj Crnji je posle Drugog svetskog rata bilo osam kovača. Sarađivali su i sa stolarima za izradu takozvanih velikih zaprežnih kola. Za jedna kola je trebalo dva meseca rada.
„Imali su posla, čekao se red. Sve se to radilo ručno bez bušilica. Sve to ručno rađeno, nitovano, sve. Znači, vruće gvožđe kovano, to je kao da je zavareno“, naglašava Mile Ris.
Sve što postoji u ovoj radionici je ručni rad. Kovački čekić sa elektromotorom je sastavljen od gibnjeva sa fijakera, remenice od kombajna i vadilice za repu, dok je zamajac od traktora. Ponekad se njime otkuje raonik za plug. Duga tišina koja usledi nakon toga najavljuje da će u narednim godinama kovačka radionica postati još jedna od seoskih uspomena.
Izvor: RTS
Fotot: Freeimages
