Piše: Svetlana Mujanović
Retki su voćari koji se u svojim zasadima nisu mučili s parazitnom gljivom monilijom i štetama koje može da napravi, ako se na vreme ne otkrije. Kako ukazuje MirjanaPetrović, master inženjer poljoprivrede iz Poljoprivredne savetodavne stručne službe u Leskovcu, gljive iz ovog roda veoma su „podmukle“, jer štete od njih vide se tek u vegetaciji, a najefikasnija zaštita je u mirovanju, dakle, već sada.
Zbog nje ne bi valjalo da se propusti jesenje plavo prskanje koje može da se obavi i sada, dok su dani još topli i bez vetra. A pri svakom obilasku voćnjaka treba sve suve, mumificirane plodove skinuti s grana, sakupiti u džak, izneti iz voćnjaka i spaliti. Ali, da krenemo redom.
Kod jače zaraze strada cela voćka
Treba znati da monilija nije samo jedan, jedinstven parazit. Gljive roda Monilinia ekonomski su značajni patogeni i jabučastih i koštičavih vrsta voćaka. U Srbiji su prisutne četiri vrste ovog roda. Prve tri – M. fructigena, M. Laxa i M. Fructicola – karantinski su paraziti, što znači da se strogo kontrolišu plodovi koji se izvoze i uvoze i, ako se otkrije, vraćaju se pošiljaocu. Četvrta je Monilia polystroma. Dosadašnji najčešći oblici monilioze razvijaju se na svim vrstama koštičavog voća u dva različita oblika – kroz sušenje mladih grana s cvetovima (Monilia laxa) i kroz trulež plodova (Monilia fructigena).
Prouzrokovač sušenja cvetova i grančica (Monilia laxa) napada pretežno koštičave voćke – trešnju, višnju, šljivu, breskvu, kajsiju te se uočava na parazitiranim cvetovima, mladarima, granama, grančicama i plodovima, kako joj i ime kaže. Prvi simptomi bolesti na cvetu vide se u cvetanju, kada cvetne latice tamne i cvetovi se suše, a na mladarima u precvetavanju, kada se suše i cvetovi i zeleni delovi zaraženih mladara. Ako je zaraza jaka, može da se osuši i čitava voćka.
Često se šteta od ove bolesti pripisuje mrazu. Međutim, razlika u znacima sušenja veoma je izražena. Za razliku od štete od mraza, kada se suše svi cvetovi jedne voćke, kod infekcije od ove gljive suše se cvetovi samo na pojedinim (zaraženim) grančicama.
Kod jabučastih voćaka – jabuke i kruške, monilioza se javlja samo kao prouzrokovač truleži ploda, a u retkim i izuzetnim slučajevima i kao sušenje mladara za vreme cvetanja.
Za dunju se specijalizovala – Monilia linhartiana, koja zaražava samo ovu voćku i ni jednu drugu. Plodovi mogu biti inficirani od trenutka zametanja pa do potpune zrelosti, ali i kasnije, posle berbe, u toku transporta i skladištenja. Mlade plodove zaražavaju sasušeni prašnici koji se na njima dugo zadržavaju, ali zaraza može „krenuti“ i kroz oštećenu, čak i malo zagrebanu pokožicu. Ove povrede najčešće nanose insekti, a mogu ih napraviti i vetar, pljuskovite kiše, grad, pa nehotice i sam čovek. Oboleli plodovi se lako otkrivaju jer se na pokožici formiraju sivkasti, prašnasti jastučići s koncentričnim krugovima od spora – organa za širenje zaraze.
Bakar najbolji zaštitar, preventiva još bolja
Prvi deo zaštite od ove bolesti odnosi se na preventivne mere, a to je „branje“ svih mumificiranih plodova zaostalih posle berbe, uklanjanje polusuvih i suvih grančica rezom 10 do 20cm ispod granice sušenja. Sledi standardno jesenje i zimsko prskanje stabala fungicidima na bazi bakra. U godinama povoljnim za razvoj, monilija će se javljati uprkos preventivnim merama, pa je u vegetaciji neophodna i hemijska zaštita. Iako se bakar do sada pokazao kao najbolji „zaštitar“, on može da se koristi samo do početka cvetanja, a kasnije ga valja odložiti jer izaziva opadanje cvetova i može da ošteti nežnu pokožicu mladih plodova.
Valja znati da je suzbijanje truleži ploda indirektna mera zaštite. To znači da je potrebno prvo ukloniti sve činioce koji mogu da oštete pokožicu.
Po preporuci Mirjane Petrović, „preventivni rat“ protiv vrsta iz roda monilija valja voditi i u vegetaciji i tokom jeseni i zime. U vegetaciji valja uklanjati korove, koristiti fungicide radi zaštite plodova, i suzbijati insekte. Takođe, savet ovog stručnjaka je da se samonikle vrste voćaka koje su domaćini ovim parazitima uklone ako se nalaze u blizini zasada. Značajno je uravnoteženo đubrenje i navodnjavanje, a prihrana kalcijumom povoljno deluje na otpornost plodova.
Ono što može predstavljati naročit problem jeste činjenica da štete od ovih patogena, posebno od M. fructicola, mogu nastati i posle berbe, tokom skladištenja i transporta. Najčešće, to su latentne infekcije, što znači da su plodovi u skladište ušli zdravi, ali se na ambalaži ili na drugom mestu zadržala poneka spora koja je na eventualno ogrebanoj pokožici pronašla idealnu sredinu za klijanje i bolest je buknula. Ovo ukazuje na to da i ambalaža mora biti nova ili, ako je ranije korišćena, valja je preko leta oprati nekim dezinfekcionim sredstvom, isprati vodom i ostaviti da se dobro osuši na suncu. Nikada ne bi trebalo upotrebljavati vlažnu ambalažu, niti je držati na zemlji, posebno u voćnjaku gde je otkrivena monilija. Skladišni prostor i transportna sredstva takođe moraju biti čisti i bez ostataka trulog voća koje bi moglo predstavljati izvor zaraze.
Pritajena zaraza čeka proleće
Plodovi postepeno gube vodu, suše se i pretvaraju u mumije, koje su prožete micelijom i služe za održavanje patogena tokom zime. Takvi često ostaju u voćnjacima i posle berbe, vise na granama ili padnu na zemlju i tu čekaju proleće, novu vegetaciju i pogodan momenat za širenje zaraze. I tako se zatvara jedan krug, a otvara drugi. Bolest se nesmetano širi sa grane na granu, s voćke na voćku, iz zasada u zasad. Povećavaju se štete, a zaraza se može i sprečiti i lečiti. Najefikasniji lek je kombinacija agrotehničkih, mehaničkih i hemijskih mera zaštite.
