Srbija je zemlja sa tri hiljade aktivnih zadruga. Od tih tri hiljade 75 procenata su zemljoradničke, jer je kod nas ukorenjeno zemljoradničko zadrugarstvo. Zadruge su u našoj zemlji prisutne preko 130 godina, a približavamo se i brojci od 180 godina, jer je 1846. u Bačkom Petrovcu na području Vojvodine formirana prva zadruga, a kažu treća u Evropi. To samo znači da smo zemlja sa dugom tradicijom zadrugarstva. Nekada nam je to puno značilo, otkup je bio siguran, seljak zadovoljan, a i krajnji potrošači svesni onoga što kupuju. Sada se zadruge vraćaju, ne može se reći uvek na velika vrata, ali polako, u zavisnosti od terena, mogućnosti gazdinstava i želje da se nešto postigne. O zadrugama i zadrugarstvu za Dobro jutro je pričao Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije.
– Negde od 2012. su zadruge vraćene kao ravnopravni korisnici svih podsticaja kao i ostali subjekti, konkretno registrovana poljoprivredna gazdinstva. Novi Zakon o zadrugama donet je 2015, a 2017. specifične mere finansiranja zadruga. Kad nas je država prepoznala kao partnere formirano je preko hiljadu novih zadruga. Tačno 1100, a preko sedamdeset posto od tog broja su poljoprivredne, zemljoradničke.
– Došlo je do ekspanzije, a 2019. je formirano 304 zadruge što je imponzantan svetski podatak. Iz te količine može da se probere kvalitet. U suštini, nije bitno da li je manji ili veći broj ljudi, mi u Zadružnom savezu Srbije propagiramo da je pet lica minimum za osnivanje zadruge. Naravno da želimo da ih bude što više, ali je najbitnije da se okupe domaćini i da imaju dobru poslovnu ideju.
– Mi smo uglavnom na terenu, na onom na kom se osnivaju zadruge. Naša prvenstvena uloga je da razgovaramo sa tim ljudima, a onda kad se vratimo u kancelariju sagledamo predloge, probleme sa terena, i koordinišemo između udruženih poljoprivrednika i države – problema na terenu i nema puno, uglavnom su to saveti kako da se dođe do sredstava.
– Više je u pitanju taj stručno finansijski deo, izostanak poverenja, ali najviše da zadruge mogu da dođu do neophodnih povoljnih obrtnih sredstava. Svaka zadruga ima matični broj, PIB, prostor gde obavlja delatnost, tako da je u svako doba dostupna službama da provere njeno poslovanje. Kada se formira zadruga teško dolaze do sredstava. Kod postojećih zadruga koje postoje preko pet godina nema problema, sve koje su dobile sredstva od države i fondova, otklonili su uska grla u svom poslovanju i rade još bolje. Može da se diskutuje da li je neki projekat koji je zadruga radila inovativniji, donosi brži obrt novca ili su svi pare iskoristili namenski i tu smo zadovoljni – pomoć je potrebna zadrugama u osnivanju, a tu se po Mihailovićevim rečima osim njih uključuju i stručne savetodavne službe i njihovi stručnjaci na terenu.
– Dolazi do formiranja novih zadruga i tu su nam bitne lokalne samouprave. Njihovi stručni ljudi, stručne savetodavne službe, mi u Savezu i toj sinergiji imamo uspeha. Zadruge gde su zadrugari uložili veća sopstvena sredstva bolje su startovali, to su oni koji nisu čekali da im pomogne država. Ako je neka investicija 100 hiljada evra, njih deset daje po deset, mi uvek preporučujemo da daju jednake uloge i svi budu jednaki – a jednakost se ogleda i u broju žena koje su direktori zadruga.
– Interesantvno je da su preko 25 procenata direktora zadruga žene. To je nama jako značajan podatak i ima uzlaznu putanju. Žene su konkretnije i kad odemo na teren lakša su poslovanja i konkretna su pitanja, ili možete da nam pomognete, ili ne možete. Nema gubljenja dragocenog vremena. Ono što očekuju je da im prvo pomognemo oko birokratije, da ne bi gubili vreme i novac, kompletno im uradimo osnivačka akta, sagledamo koliki su im kapaciteti – a kapaciteti i rad zadruga zavise i od kraja u kome se nalaze.
– Uglavnom je u pitanju prerada, ali su same zadruge uradile reonizaciju. Ako se nalaze u ravničarskom kraju pretežno su nabavljali krupnu mehanizaciju i skladišne prostore, najnovije softvere za praćenja, precizna poljoprivreda.
– Brdsko-planinski krajevi su, uglavnom, opredeljeni za autohtone sorte i očuvanje rase i genetskog potencijala i tu smo posebno pomagali razvoj stočarskih zadruga. Tačno se zna do koje nadmorske visine koja stoka može da obitava. Tu su jako značajne zadruge jer su eliminisale sivu ekonomiju koja je postojala u tim krajevima. Sve je na jednom mestu i proverljivo. Dobre su zadruge gde su nabavljali steone junice koje su vezane za mlekaru da bi imali taj finalni proizvod. Trudili smo se da popravimo stanje u stočarstvu, jer ono čuva prostor, čuva zemljište, čuva teritoriju. Tamo u nekim brdsko-planinskim predelima smo uočili gde raste broj krava raste i broj dece. Mladi ostaju na gazdinstvima, to ide u prilog i lako je proverljivo. Pored papira i programa koje im radimo sledi povezivanje, prvenstveno između samih zadruga i dobavljača. Ono što mi ne znamo pomažu nam stručni ljudi sa fakulteta – rekao je Nikola Mihailović predsednik Zadružnog saveza Srbije.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
