Kad se pođe po selima Šumadije, skoro da nema domaćinstva u čijem dvorištu ne stoji mlekar. Stare drvene građevine, koje su se nekada gradile i koristile isključivo za čuvanje mleka i pravljenje sira i kajmaka, danas su ponosni čuvari narodnog graditeljstva, podsetnici na prošla vremena i mesta na kojima se nađe još po koja uspomena na pretke.
U nekim delovima Srbije deo su izložbenog prostora u etno selima, pa su tražene građevine za kupovinu. Postojana drvena brvna lako se sele, ali je teško naći majstora koji će je spretno rastaviti i sastaviti, jer su talpe spajane bez eksera.
Temelj od kamena, krov od ćeramide
Vladimir Gvozdenović iz Sumorovca kod Knića obnavlja imanje predaka i želi da kompletirano etno selo bude poput muzeja. Neke od građevina potiču iz 17. veka, poput kačare. Mlekar predaka je bio primoran da rekonstriše, ali je zadržao drvene rešetkaste otvore i vrata.
– Nekada su se mlekari pravili kao brvnare, ali na njima nije bilo prozora. Na jednom od zidova su se bušile rupe ili slagale drvene letvice, uspravno ili unakrsno, poput rešetke, kako bi vazduh strujao i očuvao mleko. Na pojedinim primercima može se videti isprepletano pruće umesto prozora. Na žalost, na mom imanju nije ostao autentičan mlekar, već sam u obnovi morao da ga dozidam, ali sam se trudio da sačuvam što više originalnih detalja. Kupili smo okolna napuštena imanja i nadamo se da ćemo na njima imati prave, starinske mlekare. Želja nam je da to bude muzej na otvorenom – kaže Vladimir Gvozdenović iz Sumorovca kod Knića.
Mlekari su se pravili na temelju od poslaganog kamena, a brvna su se slagala po uvrđenom rasporedu. U Šumadiji su bili pokriveni ćeramidom. Obično su se pravili kao jedna prostorija u koju se ulazilo kroz drvena vrata, a imućniji su imali i doksate ili terasice na kojima su bili astali i po koja stolica. Unutrašnjost se opremala takođe kvalitetnom drvenom građom.
– Duž celih mlekara bile su drvene police na kojima se odlagalo posuđe za mleko, napravljen sir ili kajmak. Tu su stajale kačice, karlice i danas još može da se na tavanima nađe po koja očuvana – dodaje Gvozdenović, koji je zaljubljenik u nacionalnu istoriju i čuvar tradicije.
Karlica je drvena ovalna posuda u kojoj se razlivalo vareno mleko. Izrađivala se od većeg komada drveta, koje se dubilo do potrebne dubine, širine i dužine. Kada se pomuženo mleko procedi kroz grudnjači i skuva, kutlačom se razlivalo u karlice.
U njima se mleko polako hladilo dok se na površini ne izdvoji kajmak. U mlekarima je, koji su u to doba menjali današnje frižidere ili ohlađene prostorije, zbog pogodne temperature i strujanja vazduha taj proces trajao leti 12 sati, a zimi i 24.
Kajmak se iz karlice sakupljao drvenom kašikom u manju drvenu posudu i svaki sloj se solio. Isto kao i sir u kačicama, i kajmak se čuvao u mlekarima, bez bojazni da će se pokvariti.
Mnogi mlekari su danas opstali zahvaljujući domaćinima punim poštovanja prema graditeljstvu svog pradede ili čukundede, ali i entuzijastima koji hoće da očuvaju tradiciju. Jedan od njih je i Aleksandar Jovanović, direktor Osnovne škole „Prota Stevan Popović“, u selu Čumić kod Topole. Prvo je uz pomoć meštana staru školsku zgradu iz 1792. godine preneo u dvorište nove škole. Potom su na isti način u dvorište doneli mlekar, ambar, kačaru i koš, s namerom da ti objekti sa prastarom školom budu etno selo koje služi za obrazovni turizam.
Ukras, atrakcija i – nostalgija
– Prenosili smo gredu po gredu, brvno po brvno. Prvo je sve rastavljeno na licu mesta i numerisano, kako bi se istim redosledom ponovo sastavilo. Imali smo sreću da smo našli majstore koji to znaju da rade, a mnogo su pomogli stariji meštani, koji se sećaju takvog načina gradnje. Fascinantno je kako su naši stari pravili namenske građevine u kojima se stvarao poseban mikroklimat, pogodan za čuvanje tako osetljivih namirnica – kaže Aleksandar Jovanović.
On pojašnjava da su osim mlekara, stari Čumićanci pravili i kletu, zasebnu kuću koja se sastojala samo od jedne spavaće sobe, zatim kačare, zgrade u kojima su čuvale kace, a potom i koševe za kukuruz i ambare za žito.
– Mlekar i ostale građevine premestili smo zahvaljujući meštanima entuzijastima koji su odlazili na mesta gde su trošne vekovne zgrade, rastavljali ih u delove, popisivali svaki deo, i na novoj lokaciji vraćali ih na mesto gde su ih ruke nekadašnjih majstora postavile pre vek ili dva, po prvi put – dodaje Jovanović.
Ako su mlekari nekada bili neophodna građevina u domaćinstvu, danas su ukras i atrakcija, mesto gde se budi nostalgija.
Najstariji mlekar iz Mrčajevaca
Jedan od starijih sačuvanih mlekara u Šumadiji nalazi se u Botaničkoj bašti nadomak Kragujevca. Na ploči je zabeleženo da ga je sagradio izvesni Mićo Karović iz Mrčajevaca 1895. godine. U Kragujevac je prenet 2007. godine u autentičnom obliku. Danas služi da bi se mlađe generacije upoznale sa namenom mlekara i ujedno sa načinom gradnje. Zanimljivo je da su na većini mlekara majstori ostavljali svoj umetnički pečat, te su stubove ili druge drvene delove mlekara ukrašavali ornamentima koji su bili karakteristični za to doba.
Tekst i foto: Biljana Nenković
