Pričati o Bačkom Monoštoru, epicentru bio-rezervata Gornje Podunavlje, skoro je nemoguće ako se on ne dovede u vezu sa vojvođanskim Avalonom, mitskim Bodrogom. Moćna tvrđa je, po istorijskim izvorima, podlegla svega dva puta jačim od sebe, mongolskoj „zlatnoj hordi“ i još neukrotljivijem Dunavu, koji je meandrirajući potopio Bodrog i njen ukras, katedralnu Petropavlovsku crkvu, čija su dva tornja provirivala iz dunavskih talasa sve do kraja 17. veka, što beleži imperijalna kancelarija Habzburga poslata da razgraniči Bodrošku od Bačke županije.
Vremena moći Bodroga su ostala u tami istorije, ali današnji Bačkomonoštorci, na obližnjoj suvoti skućeni, rado se njime diče, pa nije ni čudo da jedna od zasigurno najlepših vojvođanskih etno-kuća koja se nalazi upravo u ovom, pretežno šokačkom selu, nosi naziv „Mali Bodrog“. Nije ova etno-kuća jedina, jer se Monoštorci diče i time da u svom selu sa podužom tradicijom seoskog turizma imaju više od 40 ležajeva namenjenih turistima tek željnim daha prošlih vremena i nedirnute prirode, ali i pasioniranim lovcima i ribolovcima, pošto okolne poplavne šume srpskog Amazona vrve od visoke divljači, a meandri, ali i sam, sada ukroćeni i zauzdani Dunav, obiluju ukusnom i kapitalnom rečnom ribom.
Dah prohujalih vekova
Na kapiji „Malog Bodroga“, uglavljenoj u visoki drveni plot, dočekuje nas domaćica, Jelisaveta Eržika Bešenji, kako drugačije nego u pitoresknoj narodnoj nošnji ovdašnjih Šokaca i, uz pitanje o tome kako nam je put do Monoštora protekao, odmah nudi okrepu, u oblačan, ali topao prolećni dan. Sve je na njoj kao i kadgod kada su ovdašnje Šokice po kući poslovale i goste čekale. Marama na glavi, prusluk (prsluk), od šljokica i čipke zaslepljujuće raznobojna šlurika (košulja), ništa manje koloritni vuneni pregač ispod kojeg je cicana suknja i čak tri floralnim motivima vezene podsuknje, vunene sokne i na stopalima šule, vrsta pletenih papuča, zepa, pastelne boje. Kuća starinska, niska, od naboja i čerpića pravljena, zaštićena trščanim krovom, patronirana i valjkom molovana kao nekada davno, kad je vreme bilo zauzdano samim životom i prirodnim ciklusima, a ne diktirano sumanutom žurbom za posrtanjem u moderno.
– Sama kuća, koja je pripadala porodici moga muža, ima više od 200 godina, ali sa ovim principima gradnje blatom, nabojom, ukoliko se kuća dobro održava, može da potraje u nedogled, hiljadu godina ako treba – kaže Eržika, nutkajući nas delicijama iz špajza, počev od ovdašnje „mučenice“, voćne rakije, preko suhomesnatih proizvoda „pojačanih“ mesom divljači, a imajući na umu da se srećemo u vreme posta pravoslavnih i katolika, ni dimljene ribe ne nedostaje. – Naravno, da bi ovakav objekat preživeo stotine godina, najvažnije je da ima dobar krov, da spreči ulazak vlage u zidove, koja bi ih brzo razdrobila. Na sreću, u Monoštoru još uvek ima ljudi koji se bave trščarskim zanatom, pa sirovine ne nedostaje, ali, mada se osnovni, noseći sloj trske nikada ne menja, ostao nam je samo jedan majstor za krovove, koji na svakih pet-šest godina mora da promeni ovaj gornji sloj, pošto kiša ipak uspe da se probije kroz nekih desetak centimetara trske – „inženjerski“ će naša domaćica, pojašnjavajući principe negdanje gradnje seljačkih kuća u vojvođanskom Podunavlju.
Ulazak u samu kuću podseća na putovanje vremeplovom, jer u njoj, mada potpuno funkcionalnoj, sem električne energije, nema nikakvih novotarija, sve je onako kako se živelo i radilo i pre sto ili dvesto godina.Uvodi nas Eržika u prednju, gostinsku, takozvanu čistu sobu, u kojoj, pored drvenog sanduka za devojačku spremu, dominiraju dva kreveta, vek i kusur stara, u kojima i danas turisti najslađe spavaju. U jednom, umesto madraca – ljilje, odnosno ljuske od kukuruzovine, dok se na drugom umorna leđa turista mogu odmarati na slamarici, a kako drugačije nego pod perjanom dunjom. Stoletna kolevka, tik do kreveta, a pored nje i klupa okretuša, koja nakon okretanja naslona postaje prostrani pomoćni ležaj, kojem samo perina nedostaje. Kaljeva peć, u ćošku sazidana, podrazumeva se, a dva mala pendžera „sa ulice“, debljina zidova i kućevni pokrov od trske garantuju da i za najtoplijeg letnjeg zvizdana i čelopeka namernik neće ni pomisliti o blagodetima klima-uređaja.
Magija zdrave ishrane
– Izvol’te u kujnu – pozvala je naša domaćica.
Uvela nas je tako u gurmanski san, mesto na kojem se kulinarstvo naših starih pretvara u magiju zdrave ishrane, jer gosti imaju mogućnost da sami u bašti uberu (ili izaberu) salatu ili povrće koje žele za prilog obroku, a ako su željni toga, mogu biti i „gospodari života i smrti“ živine koja čeprka po „donjem dvorištu“ i koja će po njihovom izboru taj dan završiti u loncu. Sva hrana se priprema po starim receptima koji su do Jelisavete dospeli od njene bake, a pre toga sa kolena na koleno generacija monoštorskih domaćica, pa od aperitiva i predjela, preko glavnog jela (bilo ono sa mesom ili ribom) do deserta sve je rukama porodice Bešenji uzgajano, ulovljeno ili upecano. Pored zidanog šporeta na kojem se i dan-danji kuva, peče, a služi i za grejanje za zimskog dana, šepuri se i razboj sa koga su sišli svi kućni ćilimi i posteljina, ali i odeća naše domaćice, koja nas iz kujne pune floderovanog nameštaja, zemljanih naćvi i gvozdenih šerpi i lonaca uvodi u trpezariju u kojoj se ne samo obeduje, već i odmara na obligatnom otomanu, smeštenom uz zid prostorije, nakon koje sledi i spavaća soba, nekad namenjena samim domaćinima, a sad stavljena na uslugu svim gostima.
– U spavaće sobe se nekad nije ulazilo sve dok ne padne noć i dok se ne krene na spavanje, a danju, posle nekog teškog posla ili ručka, prilegne se i odmori na otomanu u trpezariji, pa tako može i u ova moderna vremena – veli Eržika zaraznog osmeha i očigledno urođene gostoprimljivosti, dok nam pokazuje izloženu radnu, svakodnevnu i svečarsku narodnu nošnju ovdašnjeg življa, ali i slično obučene dekorativne omanje lutke koje se i danas prave u ovom selu, na zadovoljstvo turista koji bi poželeli da delić bačkomonoštorskog etno-raja ponesu sa sobom kući. – Za lepa vremena, gosti najviše vole da obeduju pod senicom, takođe pokrivenom trskom, a mada ima dovoljno stolica, „otimaju“ se ko će da za astal sedne na bale slame, pa nam nekad stolice ni ne trebaju – pripoveda gospođa Bešenji, kojoj u turističkom domazluku pomaže cela porodica, ne zanemarujući ni sporednu prostoriju, mnogo veću trpezariju namenjenu većim društvima i opremljenu dugačkim stolovima i otvorenim ložištem iznad kojeg zna i kakvo prasence ili jagnješce da se „okrene“, dok zidove krase drvene rukotvorine u vidu svih vrsta dunavske rečne ribe, koje mogu poslužiti gostima kao svojevrsni meni sa koga odaberu vrstu ribljeg paprikaša kojim žele da se postaraju o vlastitom blagoutrobiju. I to natenane, jer u „Malom Bodrogu“, na sreću modernog čoveka, vreme je ostalo – zaključano.
M. Miljenović
Dobro jutro broj 545 – Maj 2019.
