Sredinom decembra u Pričeviću, na 14 kilometara od Valjeva već je dobrano popadao sneg. Put do kuća Dragojevića zavejan je čim padnu prve pahulje. Od podnožja – Reke, kako ga meštani zovu, pa do prve raskrsnice ima jedno kilometar makadama. U to vreme je zaleđen, te se kola, ko ih ima, ostavljaju pre mosta, a do kuća ide se ili peške ili saonama, jer se drugačije ne može.
Piše: Zorica Dragojević
Do početka januara, negde oko Badnjaka i Božića, raskrči se tek toliko da se može do štala, svinjaca i ovaca. Da stoka ne gladuje. Dalje niko ne mrda, vatre pucketaju, drva suva, pa je milina slušati. Čeka se najlepši deo zime, da se slavi, da se jede pečenica, pije vino i kuvana rakija, da se deca raduju, a stariji druže. Nestrpljenje traje do Tucindana, 5. januara, kada glava porodice ustaje i pre prvog petla odlazi do svinjca po prase izabrano za pečenicu.
Možda nekome zvuči grubo, ali ovde se ušicama od sekire prase prvo ošamuti, a potom zakolje i uredi. Tako uređeno čeka Badnji dan i prvu vatru u furuni. Ovde svi imaju furune, građene davnih dana, kada su u kućama još postojala ognjišta, i u njima se peče sve, od hleba, kravajčića, do pita i mesa. Ispod ražnja s pečenicom, pre nego što se furuna zatvori, stavi se pleh, veliki crni, tučani, kako bi se pokupio pretop.
U šumu pre svitanja
Dok se pečenica uveče ne stavi na pečenje, treba obaviti sve za Badnji dan. Pre svitanja lagano se na raskrsnici tri domaćinstva skupljaju muškarci, svaki sa sikirom i politarkom vina. Uz prangije, čisto da se oglase, odlaze u šumu. Svako u svom zabranu nađe pogodan badnjak, nazove mu „dobro jutro“, čestita praznik, očita molitvu za zdravlje i sreću porodice, polije vinom mesto na kom će ga seći i seče. Veštim pokretima sikire, uvek to bude samo jedan udarac s istočne strane, dovoljan da mlado drvo padne.
I ponovo oglašavanje, jedni druge pozivaju i prozivaju, ko je koliko sekao, da li je iz prve oborio badnjak, da li je vinom polio ili popio. Njihovi glasovi dopiru do kuća gde su domaćice i čeljad već na nogama. U kući žene u žurbi sklanjaju tronoške stolice, što je nama, deci, uvek bilo čudno, kuđelju i igle da se ne bi bolo i da ne bi bilo svađe i, ne dao Bog, da se nešto pomete metlom. Što bi rekli stari, sto sela-sto običaja. Kad se skloni sve „zabranjeno“, izlazi se na kapiju da se dočeka badnjak.
Badnjak se po ulasku u dvorište ostavlja ispred kuće, položen na zid, čeka veče. I nekako se taj dan, Badnji dan, uvek činio dug, predug, nikako veče da dođe, a kad dođe, deca su najsrećnija.
„Dobro ti veče, badnjače“
Domaćin unosi badnjak, preko praga prelazi desnom nogom.
– Dobro veče, dobro vam Badnje veče – naziva.
U kući ga dočekuju nestrpljiva deca, a domaćica posipa žitom.
– Dobro ti veče, badnjače – čuje se iz svih grla.
Dok prolazi kućom, posipajući uglove orasima, da bi kuća puna kao orah bila, domaćin prilazi šporetu, otkida deo badnjaka i njime „džara“ po vatri.
– Koliko varnica, toliko parica, toliko u košnici pčelica i u polju pšenice – nabraja dok deca pijuču, kvaču, poneki bleje i mekeću, imitirajući domaće životinje, kako bi bila rodna godina i u polju i u stajama. Za to vreme domaćica je unela slamu, prostrla po podu i postavlja posnu hranu. Večera se u tišini, bez noževa, prstima uglavnom. I nikada, nijedna večera, ne bude tako slatka, tako ukusna. Čuje se samo pucketanje zuba, srkut čaša od vina.
Po večeri, muškarci odlaze da stave pečenicu u furunu u kojoj je vatra gorela ceo dan, a sada ostao žar na kome će se peći. Deca idu na počinak, žene sklanjaju i peru prljavo posuđe, a hrana ostaje tu, na podu, samo prekrivena tkanim suknenim krpama, čuvanim samo za tu priliku. U neko doba čuje se puška. Komšija, Alija po nadimku, retko ko mu je od nas dece imena znao, ispekao je prase. Lovac pa ima pušku, svi ostali, jedan po jedan prangijaju.
U crkvu na jutrenje
Oko pola tri ujutro već su svi na nogama. Čini se, od silnog uzbuđenja, niko nije ni legao. Izvlače se „stajaća“ odela, obuvaju najnovije papule ili čizme, uz obavezne pletene čarape, oblače džemperi od domaće vune, grubi su, grebu i ostavljaju tragove, ali lepi, išarani najlepšim zimskim šarama. Tako spremni opet na raskršće, da zajedno s komšijama idu do crkve, dok domaćica ostaje da umesi i ispeče česnicu. Nije daleko, par kilometara, ali po snegu i ledu, po zimi, treba nekih sat do sat i po vremena. Taman dok krene da zori. I uvek su napred muškarci, oni jači, viši, kako bi prtili sneg i ostavljali tragove po kojima bi mi, deca, skakutali kao zečevi, jer tako mora. Dok koračaju, čuje se škripa, pucanje smrznutih nanosa. Put se ni ne vidi, idu po osećaju, po samo njima poznatim znacima po drveću. Kako nije red da se bilo šta pojede pre crkve i kuće, niko ne kaže da nije red da se zapeva na putu.
– Pogledaj de mala moja, mala moja, mala moja, pogledaj de mala moja, sa prozora je li zora – započeo bi komšija Jole, a ostali prihvatali uz pošalice i natpevavanje.
Do crkve veselo, u crkvi ozbiljni i kruti, dočekuje se Božić, nije mala stvar. Celo selo je tu, svi svečani, udidili se, svako svakog zagleda šta je obukao, je li čisto, je li novo, kakva je šara na džemperu, jesu li muški podbrijani, deca začešljana, a kao niko ne skreće pogled. Pop, dobronameran, ali nekako uvek brz i sekovit na reči, drži službu, povremeno sevajući pogledom na nas, decu, koja se dosađujemo i spava nam se. Nekako se i služba, slava Bogu, završi, i svako po onim istim prtinama pohita kući.
Lepota pune kuće
Usput mirišu sveže ispržene krofne, na masti, rskaju, očima ih jedeš, ali čekaš, ne uzimaš. Žuriš u odžakliju da se ispred slavske ikone očita molitva, dok se u smederevcu, na vatri peče svinjsko srce. Njega će domaćin, kad unese pečenicu, iseći na onoliko komada koliko je u kući ljudi, podeliti i to će, uz česnicu koju prethodno izlome, sa čenom belog luka umočenim u so, biti prvi zalogaj toga božićnog jutra.
I nije bilo bitno ko je šta iz česnice izvukao, bilo je bitno da smo zajedno, da je puna kuća. Usledili bi sveže ispečeni kravajčići, najlepši hlepčići detinjstva, svinjska pršuta što miriše na bukovo drvo, duvan čvarci, kajmak, sir, kuvana rakija i kuvano vino. Sve lagano, sve uz smeh i dobro raspoloženje, sve uz veliko poštovanje zemlje i njenih plodova, onako kako to seljak ume i razume.
Nekada tako, danas nekako…
Česnica
Dok se ukućani spremaju u crkvu, domaćica je ustala da umesi česnicu. Iz magaze donosi i seje brašno u naćve, u njega stavlja kvasac, u prste soli i čašu vode. Ostavi da podođe, pa mesi, tu, u naćvama. Kad umesi, ostavi da još jednom malo podođe, te u testo stavlja novčić, zdravac i zrno pšenice. Peče u rerni smederevca, da bude vruća dok se ostali vrate sa službe.
Badnji dan u svom domu
U kolubarskom kraju nema korinđanja karakterističnog za Vojvodinu. Na Badnje veče nema pesmica i dece koja idu od kuće do kuće, pevaju i dobijaju za svoje pesme nagrade u vidu slatkiša. Ovde se na Badnji dan ne ide nigde sem po badnjak, ali je zato Božić dan za druženje i posete komšijama.
