Davnih dana, negde sredinom osamdesetih godina, dok je komunizam još vladao čvrstom rukom u ovim krajevima, baba naša Zagorka, bila je tvrdi bedem vere i verovanja. Bistra, oštroumna, pravedna svakom istinu i svakom „sve u brk“, nije bila omiljena u porodici, ali mi deca smo je obožavali. Baba, nas je odgajila uz pesme o hajducima, a i sama je takva bila, uz bajke koje su samo njoj bile znane, razbrajalice, bajalice i sve što je iz narodne usmene književnosti nepismena uspela da zapamti. I da, baš te bajalice i razbrajalice smo najbolje znali. U proleće, a od ranog proleća do kasnog leta bismo bile u selu, kada se sve budi, i životinje i ljudi, kada kreću i kukavice i zmije, baba bi čim bi začula prvi huk krenula u vrisku:
E, kuku mene, ene kukavice, čuje se – stavila bi komad hleba u usta i otpočela ritual, a mi bismo bez daha gledale ‹oće li preteći ili će se zadaviti muljajući taj zalogaj i govoreći:
Kukaj pusta, puna su mi usta,
čula te, ne videla te,
ne videla ti seju
za godinu dana
– ponovila bi to tri puta, jer tri puta i Bog pomaže, a i sveti Car Lazar. Verovalo se, bar je ona verovala, da su kukavice sestre Cara Lazara koje žale njegovu pogibiju na Kosovu, a zmije pak njihove sestre i kad se ovako odbroji da do sledeće godine zmija u blizini biti neće. Koliko je bajalica bila delotvorna uverili smo se sledećeg dana kad smo u ambaru sa kuruzom ugledali šarku, dugačku, a lepu, kako se šepuri na klipovima žutog zlata. Ne zna se ko je bio brži, da li baba koju su večito bolele noge a srce svako malo izdavalo ili šarka koja se uplašila babinog straha. Namah nestadoše obe.
I nije se baba oglašavala do pred Svetog Iliju kada bi se nakupilo gradonosnih oblaka od „Glavice“ ka našim kućama, zacrneli nebo, samo što ne sruče sav svoj čemer na đedove livade, njive, voće. Tada bi na scenu ponovo stupila baba.
O Sveti Ilijaaaaa,
teraj svoja bela stada,
iza gora, iza livadaaa
– stala bi u raskoraku, glavom podignutom ka nebu i sa rukama na ustima vikala koliko je grlo drži, kao da je Gromovnik zaista čuje i reaguje. U tom zanosu omele bi je protivgradne rakete ispaljene tik pre početka zvonjave zvona u seoskoj crkvi, sve bi se pomešalo i sve zajedno činilo jednu smehotresnu trku sa preprekama u kojoj je bežao ko je gde stigao jer nismo znali šta će nas zapravo stići – zalutala raketa, grad, kiša ili Ilija Gromovnik. Zagorka bi „trčeći“ u kuću da je ne stigne bes sveca, sva usplahirena tražla nas decu, gurala nas pod krevete na sigurno, dok „opasnost“ ne prođe. Kada bi prošlo, kada bismo izmelili ko miševi iz rupa, ko je u koju zalegao jer su se i stariji poprilično bojali, nismo znali šta nam je i ko pomogao. Baba i razbrajalica, protivgradne rakete od kojih bi neka obavezno završila u obližnjim njivama ili crkveno zvono koje je zvonilo i posle svega, valjda kao znak za kraj uzbune. Nedoumica je ostala do današnjih dana.
Tekst: Zorica Dragojević
