Nas troje smo deca odrasla bez oca. Ne svojom krivicom uvek smo, nekako, bili sklanjani u stranu. Uvek neki pogledi sažaljenja i stalno „siročići“, na šta je majka dobijala ospice – kako siročići pored nje žive. Nešto se promenilo bratovljevom ženidbom, eto skućio se, osamostalio, odrastao, još samo slavu da slavi i biće čo’ek na svom mestu. Jer šta je čovek bez krsne slave? Bar se tako u našoj familiji smatralo i posmatralo. I više zbog nas samih, nego zbog familije, rešimo da slavimo, da konačno i brata nazovu domaćinom, da suzbijemo malere i krenemo napred. A taj iskorak napred dođe baš u neko zlo doba. Inflacija je, 1993. godina, nema se za ‘leba i s ‘lebom, a kamo li za benzin i put do sela i strica. Što tamo? Pitali seoskog popa, kaže čovek, mora se doći na slavu kod onog koji u porodici slavi, jer naš otac nije živ i nije nasledio slavu od svog oca, pa ni brat nije mogao da nasledi od njega. Treba neki običaji da se ispoštuju.
Januar mesec, Bogojavljenje. Beograd pod snegom, zaledile i ulice i duša. Prebiramo se kako da skupimo pare za gorivo, koliko nam treba, od koga da pozajmimo auto. Sve je nekako traljavo išlo, samo komšijina lada 2107, braon boje, čuvana i pažena kao kućni ljubimac ide kao metak. Ništa joj ne smeta. A u njoj brat i nas dve. Radio zakočio na jednoj stanici, pucaju narodnjaci, žurka u kolima. Ljubica pozadi podvriskuje, ja samo gledam da ne sedne na one darove što smo poneli, ne bi smeli u Beograd da se vratimo. Brat, svako malo osluškuje kako lada ide, jer jesmo da „od srca dobili na dva dana“, ali to srce je bilo stegnuto kao šaka u pesnicu. Čika Nikolica, koliko god da je bio dobar i prostodušan i sve bi ti učinio i dao, pa i ladu, teta Mira – poznata u naselju više kao Mirica Nikolicina, bila je jedno džangrizalo i teški nadžak. A sve kroz osmeh, i „ja sam dobra k’o leba“, pohvalu samoj sebi.
– Auto nikom nismo davali, samo vama. Evo vidite kako izgleda, tako i da ga vratite – već na samom startu nam je bilo dovoljno da svo troje u isto vreme pomislimo „eto baksuza“. Al’ drugog izbora nismo imali. Do sela i stričeve kuće stigosmo lepo. Malo smo zanosili u stranu ko mlada na ladnu vodu, od mosta, poleđenim tucanikom nekih kilometar, dok konačno ne dođosmo u dvorište, dočekani strininim suzama.
– Eeeee, više mi na slavu nećete dolaziti – i bi nam žao, onako iskreno. Koliko god da smo se radovali svojoj sveći, ikoni i kolaču, toliko nam bi žao što više nećemo na Svetog Jovana dolaziti strini, njenim toplim kravajčićima, torti (patišpanja na debelo) i oblandama sa žutim filom od domaćih jaja. U kući toplo, sve miriše na hranu, pečenica još ni od Božića nije do kraja pojedena, ostala leva plećka za današnji dan, a na stolu prase „brat bratu“ trijes kila. Kao da nije kriza. Uz rakiju i čičinu domaću pršutu, što miriše na bukovo drvo, krenu navečerje. Priča, smeh i pesma do kasno u noć. Na kraju ostaše brat i stric, da se objasne kako i šta ujutro kad pop dođe, jer je nama pop Obren u kuću dolazio da seče kolač.
Svanu i taj 20. januar. U sedam ujutro, još ni sunce nije poviše Glavice izišlo, svi smo bili za stolom u odžakliji. Čekamo Obrena da dođe iz crkve. Negde oko pola osam eto ti ga, ide. Stric već okadio, čeka spreman sa nožem u ruci, uvek istim jer je samo za tu namenu služio.
- Pomaže Bog domaćine! Sreća slava! – horski, koliko nas je bilo odgovorismo i zahvalismo popu koji uze kolač, očita, poli vinom, iseče u krst, podiže glavu i upita:
- Je l’ ti Zdravkov hoćeš da slaviš? – brat klimnu glavom potvrdno, prihvati se sa stricem kolača, krenuše da okreću, poljubiše se po tri puta i prelomiše.
- Sad ti Žarko – obrati se stricu – desnom rukom daj jedan deo kolača bratancu, nek ga poljubi, spakuje i ponese kući. Tamo ćete sve do poslednje mrve pojesti, kupite ikonu, nek odstoji 40 dana u crkvi, pozovite sveštenika da vam osvešta stan i možete da slavite – kad je završio i brat uzeo desnom iz desne ruke deo kolača, strina ga dočeka i stavi u sito u koje je prethodno spustila kilo kocke šećera, ratluk i čarape kao dar za lomača.
Po doručku krenusmo kući. Strina napuni kese ponudama (takav je običaj), za snajku, decu i posebno Olu, našu majku koju je mnogo volela. Dok smo se nakanjivali da krenemo, sto puta se pozdravili, sto puta Doka suze obrisala krajem marame, sneg je sve jače počeo da veje. Čak mu ni lada 2107 nije mogla ništa. Stric upali traktor, krenu da grće sneg. Čini se što više grće da ga sve više ima. Vozimo iza njega, vuče nas. Brekće Nikolicin auto, šlajfuju gume, puče sajla za vuču, udari po haubi, brat se uhvati za glavu, stade, izađe da vidi kolika je šteta. Psuje baksuza i kad uze od njih, kud krete, šta sad da radi.
- Tačno sam znao da će nešto da se desi – dok on samo što ne zaplače, nas dve slušamo onu zakočenu radio stanicu, pevamo i mislimo samo kako ćemo doći kući i doneti slavu. Srećom štete veće, sem male ogrebotine, nije bilo. Sneg je ublažio udarac, a Mirica Nikolicina nije ništa primetila.
Tekst: Zorica Dragojević
