OD NAJBOLJIH MAJSTORA NAJBOLJA ZLAKUSKA GRNČARIJA
Ja sam od onih ljudi koji pamte. Pamte dugo, pamte odvajkada i pamte detalje. U našem dvorištu u selu, na samom ulasku od kapije stajala je jedna šljiva, požegača. Sitna a ukusna, slatka. Ispred nje stara kuća sa vinjagom koja se naslanjala s jedne strane na stub od nadstrešnice, a s druge na stub improvizovane garaže, sklepane od dasaka i najlona.
S desne donje strane dvorišta, preko puta stare nalazila se nova kuća, sa stajaćim gostinskim sobama, u koje se ulazilo samo s preke potrebe. Između šljive i nove kuće bio je vajat, na koji se naslanjala ciglana furuna, već pocrnela od česte upotrebe. U njoj su žene od kad je imanja i života na njemu u zemljanim posudama pekle hleb ispod sača, muškarci prasiće ispod kojih bi stavljali, takođe, zemljane peke da skupljaju prijetop koji bi kasnije mazali na ‘ljeba umesto masti, smatrali ga poslasticom i čuvali kao najveće blago, opet u zemljanim ćupovima male zapremine.
A onda su u novija vremena u naše malo podplaninsko selo stigle plekane šerpe i lonci, plekovi, tiganji, za koje smo ne baš bogati davali čitavo bogatstvo. Jer… govorili su da vredi. Brzo smo, kao kad zmija presvlači kožu, odbacili sve što je bilo zemljano, sve što nas je podsećalo na nemaštinu i siromaštvo. I decenije su bile potrebne da shvatim šta sam od sebe otrgla i da poželim da mu se vratim. Da odem do Zlakuse, nedaleko od mog sela, da kupim tu posudu od gline, rađenu rukom, da u modernom dobu osetim ukus starine, one koja me postavi na ognjište u vajatu, na čijoj sredini je bila stara od godina potamnela sinija sa četiri tronoščice deljane rukom moga prađeda.
Majstor svog zanata
U to selo Zlakusa sestra i ja stigosmo u podne. Prođosmo mostom okićenim zemljanim loncima pretvorenim u najlepše saksije pune cveća. S leve strane od puta je kuća Nikitovića, dvorišna nova, ispred nje letnjikovac. Preko puta kuće i letnjikovca radionica, ispred nje domaćica, supruga Milića Nikitovića, grnčara, majstora svog zanata.
– Milić vam treba? Evo sad ću ga pozvati – reče žureći da dozove muža kad ču da smo novinari i da bismo pričali sa nekim od grnčara. Odnekle, da l‘ iz radionice il‘ iz kuće pojavi se Milić. Nasmejan u radnom odelu, pruži ruke da se zdravi.
– Možemo da pričamo, što da ne. Volim da ljudi znaju o grnčariji i o Zlakusi – priča lako, kao da je već navikao na novinare i novinarska pitanja.
– Radnja postoji od pre Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata su počela zapošljavanja u firmama i svi su otišli da rade u njima. Malo njih je ostalo da radi grnčariju u selu – jedan od onih koji je ostao bio je i on. Radoznao po prirodi, brzo je savladao posao i postao majstor.
– Moj otac nije radio grnčariju od 1960. do 1970. godine. Otac je radio u „Prvom partizanu“ na terenskoj službi i kad dođe vikendom kući, pokazivao mi je kako se radi. Ostalo vreme sam sam radio. Iskreno, brzo sam naučio, jer sam po struci metalurg i zanati mi idu od ruke. Za tri godine sam postao majstor – a svaki majstor morao je da počne od gline.
Sve počinje od gline
– Sve počinje od gline, kao i od kalcita. Kalcit je jedna vrsta kamena koji dodaje čvrstoću posudama koje se rade od gline. Glina se vadi u selu Vranjani, a kalcit u selu Rupeljevo. Kad se kalcit, koji je vrsta kalcijuma, izvadi u komadu, izgleda kao kocka šećera. Kalcit se melje na drobilici, a ranije se mlelo na drveni tučak na koji se popne čovek koji se klati kao na klackalici i mrvi kamen – objašnjava nam klateći se da bi što bolje razumele kako to izgleda, a izgleda vrlo naporno. Onda zastane, okrene se i pogleda nas da vidi da li shvatamo pre nego što počne da priča o sledećoj fazi.
– Sledeća faza je kišeljenje gline. U jednu veliku posudu stavlja se glina sa vodom i ona se tako kiseli. Posle toga dodajemo do praškastog stanja mleven kalcit. Postoji mašina koja meša glinu, vodu i kalcit i iz nje izlaze tuljci od kojih pravimo posude – do pojave mašine, kaže Milić, bili su potrebni sati i ogromna fizička snaga kako bi se glina i kalcit izmešali.
– Ranije se to gazilo nogama da se umeša, a to danas omladina ne bi radila sigurno. Svi koji se bave grnčarijom, ne bi to radili da nema mašina. Nekada se dva sata gazilo sve da se umeša, sada to mašina odradi za petnaestak minuta. Onda proizvodi idu na sušenje pa na pečenje, u novijim vrstama peći. Ranije se ložila vatra pa se na njoj peklo – pričajući stigosmo i do točka na kome se posude prave. Milić sede, okrete točak i ozari se, lice mu omekša, sinu.
– Iako je mnogo toga mehanizovano, posude se prave ručno. Stvar je znanja i prakse da odrediš koliko ti materijala treba za jednu posudu. Nema tu velikog pritiska, ovo ide sve polako, jer ako bi naglo promenio pravac ili pritisak onda bi glina šetala po točku i otišla na stranu. Ovako laganim tempom sve ide dobro – kaže, nasmejavši se na moju pretpostavku da neki i dalje točak okreću ručno.
– I danas dani ljudi okreću ručno točak – priča dok iz ruku“izliva“ činiju. Gotovo za pet minuta i kraće.
– Ovo je činija, sad ako malo drugačije namestim prste ispašće poklopac za lonce. Naravno, postoje mere, kad pravimo veći komad uradimo prvo po meri – govori vadeći neku vrstu noža kojim meri širinu poklopca i pokazuje nam kako se to radi.
Najtraženiji je sač
– Inače, posude se prave direktno na daskama na kojima se posle nose na sušenje. Kada se bavim samo time, mogu da napravim dvadesetak posuda za dan. Plus da se odmorim i opustim pored tog posla – nije se hvalio, nije ni bilo potrebno, tu na licu mesta sam videla lakoću pokreta i izrade. Jedino što mu malo više vremena oduzme je šaranje.
– Šare se prave pre pečenja, a sami iscrtavamo i slikamo. Sve je ručni rad. Koristimo transparentne boje koje su uvoz iz Italije ili Španije. I glazura je takođe uvozna, iz istih zemalja. To je staklena glazura koja se razmućuje u vodi. Posudu samo potopiš u vodu i izvadiš je. I to je glazura. Nabaciš posle tinkturu od oksida i tako praviš šaru. Osušena ide prvo na pečenje, pa se nabaci glazura i tinktura, pa ponovo ide na pečenje da se glazura zapeče. Prvo se peče na osamsto stepeni, a glazura na 1100 dok dužina pečenja zavisi od toga koliko je puna peć. Ako je napunjena kvalitetnom sitninom peče se oko šest sati – ipak, pored kvaliteta svih posuda iz Zlakuse najtraženiji je, po grnčarevim rečima, sač.
– Sač je oduvek najtraženiji i drži prvo mesto u potražnji godinama.Traže ga restorani, a i privatno ljudi kupuju. Sač se pravi za 10, 15, 20 i 25 osoba. Sa pravom upotrebom sač jako dugo traje. On se brzo zagreje i posle sam kuva i peče. Posle je samo potrebno održavati vatru oko njega. Najveća greška u upotrebi sača je što ljudi žure kad im se najave gosti, založe jaku vatru i stave sač u nju – i dođosmo do kraja priče, neveselog doduše, jer posle njega pitanje je hoće li se točak okretati.
– Imam četiri unuka, ali ne verujem da će iko. Jedan sin mi je ekonomista u Užicu, a drugi doktor u Beogradu, oftalmolog. Svi mi učimo decu da uče škole da bi manje radili fizički. Ja kad sam počeo da radim, oženio sam se i nisam hteo da dangubim. Nisam želeo da sedim ispred prodavnice i pijem pivo, već da nešto pametno radim. Prvu i drugu godinu sam učio, a već treću, 1983. sam u Guči na vašaru zaradio 17 miliona dinara. Novi auto, fiat 128 je koštao 22 miliona. Ja sam ga kupio i svi su me u selu pitali čiji mi je to auto. Pa moj, zaradio ga od sača – reče Milić za kraj. Nasmejan kao i kad dođosmo. Ostavismo ga da odmara ruke u glini.
Sač u električnom šporetu
– Mi od mesa kupujemo pauflek i plećku, poređamo u sač i nalijemo vode da meso ogrezne. Ozgo se stavlja krompir u celosti, opran naravno, da ne dodiruje vodu, malo crnog luka i šargrepe. Ali, šargarepe se ne stavlja puno da ne napraviš gulaš. Jedno dva sata mu je dovoljno da se peče u rerni i to je to – dao nam je najjednostavniji recept za odlično meso ispod sača Milić Nikitović.
Kako se koristi glazirana, a kako neglazirana posuda
– Glazirane posude su peri deri, njima ne treba nikakva priprema da bi išle u rernu, a neće ni da užegnu ako ostane hrana neki period u njima. Glazura ne popušta i ne prima nikakve mirise i ukuse. Glazirane posude mogu i u mašinu za pranje posuđa – kaže Milić, praveći razliku između glaziranih i neglaziranih posuda.
– Ove koje nemaju glazuru, one primaju šmek, ali se peru vrućom vodom i to nestaje. Ne peru se praškovima. Još je bitno da glazirane posude ne idu iz rerne na ringlu, vrela posuda kad je izvadiš može da se stavi na dasku za sečenje ili nešto slično. Niti bi valjalo stavljati je na ploču šporeta na drva, onako u kraj da stoji, da bi se kao postepeno grejala. Tu dolazi do pucanja, to vam je fizika, jer ovaj deo koji se greje on se širi, a onaj koji se ne greje on se skuplja i tu dolazi do pucanja. Ja svima objasnim kad kupe kako da koriste posude – objasnio je grnčar.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
