U vinogradima Oskara Maurera iz Hajdukova čak 80 odsto je autohtonih i starih sorti, onih koje su ponikle na našim prostorima ili su se protokom vremena odomaćile na terenu koji zovemo našim. Onih dvadesetak procenata internacionalnih – kaberne sovinjon, merlo i rajnski rizling – posadio je sticajem okolnosti. Naime, kada je odlučio da sadi, zemljište je bilo spremno da se oplemeni zasadima vinove loze. Međutim, u tom trenutku nije mogao da pribavi sadnice željenih sorti, odnosno, da ih proizvede, jer to za svoje potrebe radi sam. Tada je doneo odluku da nešto ipak stavi u zemlju i izbor je pao na pomenute sorte. Danas kaže da mu je žao što je i to malo zasadio.
U toj njegovoj, možda bi se moglo reći, ampelografskoj kolekciji starih sorti nalaze se sremska zelenika, bakator beli, divlja crna, kadarka, slankamenka bela i crvena, grašac, frankovka, furmint, kevedinka, ezerjo i medenac beli. Ova poslednja izaziva pažnju svojim imenom, jedino se može naći kod njega, i vrlo je zadovoljan njome.
Piše: Zorica Milosavljević
– Medenac beli je bela sorta koja se gajila u Karpatskoj niziji – objašnjava ovaj vinogradar i vinar s akademskim zvanjem, pripadnik četvrte generacije u porodici Maurer u Subotičko-horgoškoj peščari, koja se bavi tim poslom. – Rasla je čak i u Slovačkoj, Rumuniji, Transilvaniji, ali pretežno u Mađarskoj, i zato se smatra mađarskom sortom. Poslednjih pola veka dosta se smanjila površina pod belim medencem. U vinskoj regiji Eger pedesetih godina postojalo je 500 hektara zasada belog medenca, a danas nema gotovo ni čokota. Može da se nađe samo u institutima među ostalim sortama koje su nekad bile popularne, ali sada bezmalo potpuno nestale.
Oskar je imao sreće. Pored Hajdukova postoji selo koje se zove Nosa, na obali Ludoškog jezera, čija je žiteljka Eržebet Šebek iza kuće imala mali zasad od 400 čokota belog medenca. Prvi put je 1998. godine proizveo vino od belog medenca, kupivši grožđe od te gospođe. Od nje je Maurer kasnije dobio i lastare te loze i zasnovao svoj zasad u potesu Lipovac u Sremskim Karlovcima od 4.500 čokota.
– Zove se medenac beli zato što sazreva rano, sredinom avgusta i, dok su ostale sorte kisele, ona je slatka kao med – objašnjava Maurer. – I u vinu, kada se malo kasnije obere, primećuje se medasta nota. Većina ljudi, bez obzira na to da li su ikad čuli za ime sorte i da li znaju od koje sorte piju vino, kažu kako osete med. Med se oseti i na mirisu i na ukusu, mada je vino potpuno suvo. Često zbog imena ljudi pomisle da je u pitanju dezertno vino. Oni koji ne piju poluslatko i slatko vino neće ni da probaju ili misle da smo dodali med. Međutim, potrebno je samo uputiti ih i objasniti o kakvoj sorti je reč i situacija se onda bitno menja. Vino belog medenca vrlo je prihvaćeno u inostranstvu. Izvozim vina u 27 zemalja, i u više od 30 renomiranih restorana, koji ga imaju u vinskim kartama, ne samo da ga smatraju egzotičnom sortom, nego uživaju u njemu. Potrošnja je ogromna. Neuporedivo lakše može da se proda medenac beli od šardonea ili sovinjon blana.
