У југозападној Србији ретки су воћњаци у којима се ове јесени плави шљива. У осталим нема шта да се убере, па ће многи остати жељни пекмеза, а неће радити ни „весела машина“. Воћари кажу да су обилне пролећне кише „испрале“ бехар, а да су тамо где је и родило касније све однели трулеж и птице.
У воћњаку Владана Мандића у Радоињи код Нове Вароши гране се међутим савиле од рода, милина их било видети. Слично је и код Срђана Лековића на другом крају села, као и код пар комшија. Са 400 младих стабала, на Мандића брду, Владан и његова супруга Моника ове ће јесени уз помоћ пријатеља, руком убрати око 12 тона конзумне шљиве. Накупили су и две тоне ранке и џенарике у старом засаду, за ракију.
– Воћњак је стар десетак година. Имам чачанску родну, наду и лепотицу, стенлеј и италијанску фелицију, а родило је ове јесени одлично као и прошле. Шљиву углавном пласирам преко маркета и трговина у Новој Вароши и Прибоју, а ове године смо продали и око 2,5 тоне у самом воћњаку, људима за пекмез и џем. Долазе, купе по десет, двадесет и више килограма, а цена је као и на велико 70 динара. Могао сам да им продам и скупље али нисам хтео, јер знам како је када ти воћњак не роди – прича за „Добро јутро“ Владан.
У нововарошком крају ретко ко прска, орезује и окопава стабла, а воће се гаји по принципу „шта му бог да“. И ту је, тврди Мандић, највећа грешка. Оне који хоће да чују, саветује да раде онако како налаже струка.
– Воћњак хоће слугу, да га прскате, орезујете и одржавате уколико желите да вам редовно рађа. Ја сам мој ове године прскао 11 пута, а уобичајено је седам, јер су временске неприлике погодовале развоју многих болести. Задњи пут против трулежи, када је плод почео да плави. Пратио сам промене на биљци и реаговао правоваремено, а имао сам и срећу да ме време послужило током третирања засада заштитним средствима. Нисам школовани воћар, али слушам савете и едукујем се, највише сам научио на својим грешкама – каже Мандић.
И у воћњаку крај пута, који од Кокиног Брода води ка Прибојској бањи, чачанска родна се окитила као ретко када. Са око 40 родних стабала Срђан Лековић и његови убрали су око тону и по.
– Јесење и зимско прскање су, мислим, кључни и да се погоди време за прскања против шљивине осе, а ја сам против ове штеточине пролетос прскао два пута. Имао сам од 30 до 50 килограма рода по стаблу и више сам него задовољан. Највећи део ће у ракију, а око 350 килограма смо и продали намерницима за слатке посластице – каже Лековић.
Жељко Дулановић
