Pčelarima je svojstveno da, makar i nakon skromnog iskustva bavljenja ovim poslom, posežu za manjim ili većim korekcijama u konstrukciji košnica. Katkada se u šali kaže da je želja svakog pčelara da izmisli novi tip košnice, ali jedno je sigurno da će, bez obzira na konačan rezultat, bezrezervno tvrditi da je upravo njegov model ili inovacija epohalno otkriće. Naravno, vreme je najpouzdaniji sudija i samo istinske vrednosti opstaju.
Piše: prof. Dejan Kreculj
No, to nije osobina samo naših pčelara. Vredan pomena je kod nas relativno malo poznati pčelar Abbé Émile Warré koji je tokom 50 godina pčelarenja vršio eksperimente na preko 350 različitih tipova košnica. Vođen ogromnim iskustvom, razvio je košnicu koja je zadovoljavala uslove minimalnih intervencija, lakog medobranja i proširivanja, kao i proizvodnju uz minimalne troškove rada i materijala. Nazvao ju je „Ruche Populaire“, u prevodu „Narodna košnica“, a izvore i razvoj, izradu i svoj višegodišnji rad s njome opisao je u knjizi „Pčelarenje za sve“ (L’Apiculture por Tous), koja je do sada imala brojna izdanja.
Satonoše bez ramova
Omiljena u Francuskoj i Belgiji, ova košnica i sâma je pretrpela neke sitnije izmene. Konstrukcija se može videti na brojnim crtežima i fotografijama na Internetu, tražeći je pod pomenutim ključnim rečima. Zbog prostora date su osnovne dimenzije, dok se ostali detalji mogu bez velikih problema samostalno odrediti. Ipak, recimo najvažnije: Vareova košnica sastoji se od niza jednakih nastavaka sa satonošama, ali ne i ramovima.
Njene bitne karakteristike su:
unutrašnje dimenzije nastavaka su 300 x 300 x 210 mm,
osam 36 – milimetara široke satonoše raspoređene su tako da je među njima preostali slobodni prostor od 24 mm. To su samo satonoše, ali ramova nema,
kao starter koriste se samo voštane trake na svakoj satonoši, ali ne i satne osnove,
podnjača je ravna ploča, zasečena u dužini od 120 milimetara koje čini leto,
nastavak na vrhu košnice pokriven je iznad satonoša grubo tkanim platnom. Zbeg 100 milimetara, omogućava smeštanje prirodnog utopljavajućeg materijala kao što je slama ili piljevina, čije upadanje u košnicu sprečava platno,
novi nastavci dodaju se podmetanjem odozdo,
malo odignuti krov obezbeđuje dovoljnu ventilaciju, ali sprečava da se tuda uvuku miševi,
pčele grade prirodni sat u prvom (gornjem) nastavku i proširuju gradnju naniže u sledećim nastavcima,
jedan ili više nastavaka, punih sakupljenog meda, nakon sazrevanja, oduzimaju se odozgo, uzimanjem nastavaka s vrha,
pčele zimuju u dva nastavka u kojima je pohranjena hrana, u minimalnom iznosu od 12 kilograma (u evropskim klimatskim uslovima, konkretno u Francuskoj),
med se dobija isisavanjem ili klasičnim centrifugiranjem satova,
tokom prolećnog pregleda, košnica se proširuje dodavanjem jednog ili više nastavaka u kojima su satonoše s početnim trakama ili gotovim, izvučenim saćem.
Preteča ekološkog pčelarenja
I oplodnjak se može uraditi po ovom sistemu. Mada se oplodnja, razvoj i testiranje mlade matice može raditi i u oplodnjacima malih dimenzija, ipak je za pčelara koji ih uzgaja za sopstvene potrebe, najjednostavnije kada se za taj deo posla koriste ramovi veličina koje se upotrebljavaju i u proizvodnim košnicama. Tada se novoizvedenoj matici omogućava da, u zajednici sa pčelama koje je okružuju, pokaže svoje osobine poleganja, a kasnije matica, i to leglo, premeštanjem u praznu košnicu i laganim dodavanjem okvira bez ikakvog stresa i posve prirodno prerasta u novo društvo.
Oplodnjak se izrađuje na isti način kao i košnica, sa četiri komada 36 milimetara širokih satonoša. Njihov međusobni razmak, slobodni prostor od 24 mm, određuju uobičajeni limeni razmaci. Naravno, i podnjača je malo drugačija, pošto je neophodno upotrebiti regulator leta, a tu je i neizostavna hranilica. Mada nije neophodno, posebno kod oplodnjaka zanimljivo je da telo bude izvedeno sa delom u koji je ugrađeno staklo, pošto se tako omogućava pčelaru da bez uznemiravanja pogleda šta se unutra zbiva.
U svakom slučaju, zanimljiva konstrukcija, u mnogome zasnovana na zahtevima ekološkog pčelarenja – mnogo godina pre nego što će ono postati svetski trend – koju bi valjalo isporobati i u našim uslovima.
Prednosti i mane
Kao i svaka košnica, i ova ima prednosti i mana.
U praksi je kritikovana zbog:
ograničenog pristupa satovima radi pregledanja – odgovor: pčele vole da rade bez uznemiravanja u samoći,
med je skladišten u saću već korišćenom za izleganje – odgovor: i zajednice pčela koje žive u prirodi rade tako,
nekorišćenje izvučenog saća za naredno medobranje odnosi mnogo nektara za gradnju novog za narednu sezonu – odgovor: matica jednako zaleže sveže izvučene satove. Pažljivim radom, novo (belo ili žuto) ma koje uslovno „nepokretno“ saće može se uzeti iz bilo kog razloga i iznova koristiti,
medobranje je vrlo tegobno; nema ramova koji se premeštaju ili okreću – odgovor: tangencijalnim sasecanjem moguće ih je postaviti u bilo koji položaj,
Neke od prednosti:
bolja termostabilnost i manje otpuštanje mirisa u okolni prostor, što je velika opasnost od grabeži, kvalitetna kontrola temperature i vlažnosti,
pčelinje leglo neprestano se pomera nadole, šireći se na sveže saće,
sat se izgrađuje slobodno u pogledu veličina ćelija i odnosa broja radiličkih i trutovskih ćelija,
poštujući prirodne zakonitosti, pčele u ovakvom staništu izložene su manjem stresu, što se odražava na ređu pojavu bolesti i manju potrošnju hrane,
saće se suštinski automatski obnavlja kao deo godišnjeg siklusa,
rizik od izrojavanja je umanjen, s obzirom na to da je uvek dovoljno raspoloživog prostora za leglo,
nema troškova za ramove, satne osnove i matične rešetke,
nema nedeljnog otvaranja košnica radi kontrole u sezoni rojenja,
košnice se otvaraju samo radi oduzimanja meda i radi dodavanja nastavaka, čime se ne uznemiravaju pčele,
nema prihranjivanja šećerom; pčele same spremaju odgovarajuće zalihe meda za zimovanje, čime se štedi na vremenu i novcu,
kod ovakve osavremenjene košnice, s providnim oknima na nastavcima, pčelar može da prati napredovanje društava bez otvaranja.
