Piše: prof. Dejan Kreculj
Bez obzira na to kakvo je napolju vreme, pčele u januaru miruju i ne treba ih uznemiravati. Naravno, dužnost pčelara je da obilazi pčelinjak i kontroliše stanje, ali se zato može baviti znatno korisnijim poslom, a to je rad u radionici. Svaki pčelar je pomalo i stolar i, ako ima prostornih uslova, vremenom uredi makar malu radionicu, u kojoj izrađuje delove košnica i pribora ili ih popravlja.
Kod nas su najzastupljenjije Lagstrot Rutove, Dandan Blatove, Alberti Žnidaršičeve, Alberti Žnidaršičeve Grom i pološka košnice. Ali, već je poslovično da svaki pčelar, nakon izvesnog vremena bavljenja pčelicama, pokuša da osmisli sopstveni model košnice, uviđajući da svaka košnica s kojom radi, sem dobrih strana ima i nedostatke. Tako, poput estrade, zablistaju varijante i „hitovi“ koji vremenom postanu ili deo nasleđa ili budu zaboravljeni.
Košnice od stirodura
Jedan od primera je i “Simpleks kabinet”, košnica zasnovana na već poznatoj engleskoj WBC košnici, koja se do današnjih dana najviše zadržala u Holandiji. U “Maandschrift for Beekeeping” od 15. avgusta 1903. godine firma “Kelting” objavila je reklamu ”za modifikovanu WBC kabinet košnicu sa dvostrukim prednjim i zadnjim zidovima”. Oni su počeli s promovisanjem i lučnih košnica, nazvanih još i slobodnim konsktrukcijama, da bi kasnije sasvim napustili proizvodnju košnica. Istorijski dokumenti „Simpleks kabinet“ vezuju za holandskog pčelara inovatora C. H. J. Raad-a, koji ju je opisao 1896. godine, te se uobičajeno naziva njegovim imenom.
Kakva je to košnica? Reč je o nastavljači, čija su tela izrađena od centimetarske daske dvostrukih zidova i koji su zapravo komore za trocentimetarsku termoizolaciju od suve slame. Izolacioni sloj zatvoren je letvicama. U današnje vreme na tom mestu našao bi se stiropor, mada su već više godina i kod nas u upotrebi čitave košnice od stirodura. Sama termoizolacija košnica je veoma omiljena tema pčelarskih diskusija – jedni su za, a drugi protiv nje, svi sa bogatom argumentacijom.
Nastavci su desetoramni, a njihova jednaka širina i dužina omogućavaju lako manipulisanje postavljanjem u hladni, topli ili ukršteni položaj. I ne samo to: s obzirom na dvostruke zidove, pojavljuje se zanimljiva mogućnost da se ne moraju tala okretati, već sami ramovi unutar nastavaka, s obzirom na to da oslonci za „uši“ ramova postoje sa svih strana. Onaj par bočnih unutrašnjih udubljenja na koji se ne oslanjaju „uši“ ramova popunjava se letvicom debelom koliko i satonoša. Izgled i dimenzije rama veoma asociraju na savremeni ram za armirane satne osnove. U prvobitnoj varijanti satonoša je bila dvodelna i, nakon postavljanja osnove, sastavljala se ekserićima pa ju je tako i stezala.
Izrada ramova se ne isplati
Takođe, osobenost ove košnice je u tome što gotovo da i nema podnjaču, već plodišni nastavak leži na drvenom podu, mada se i tu javlja više varijanti. Mali deo prednje strane je nagnut i produžava se pred košnicu, čineći poletaljku. Kada se košnica zatvara, najčešće radi selidbe, poletaljka se podiže i kukicama zatvara, kao kod AŽ košnica. S obzirom na to da je podnjača nešto manja od nastavka, istovremeno je i zaštićena od vlaženja.
Očigledno da su ova stara konstrukcija i bezbroj njenih poboljšanja tokom godina bili inspiracija kreatorima drugih modela, koji su iz nje crpeli ideje ili joj dodavali ponešto što se pokazalo dobro kod drugih tipova košnica.
Izraditi standardnu košnicu nastavljaču nije teško, ali je ipak potrebna izvesna veština. Izbor materijala, vrste drveta, individualan je i zavisi od toga koliko se želi i može investirati novca. Izrada ramova je prilično precizan posao, koji se mahom ni ne isplati, pošto se gotovi ramovi mogu povoljno nabaviti. U svakom slučaju, prilikom rada treba biti veoma precizan, ali i oprezan, jer su mnogi alati veoma opasni. Tehničke crteže, dimenzije i sve detalje lako možete naći na internetu. Želimo vam uspeha i zadovoljstva u radu
