Piše: Prof. Dejan Kreculj
Još od prve savremene košnice kod nas, „amerikanke“ profesora Jovana Živanovića, matična rešetka postala je i ostala njen sastavni deo. Do nedavno, pa čak i u današnje vreme, neki pčelari skloni su da osporavaju vrednost ovog važnog dela košnice, tvrdeći da je suvišan, ali racionalno pčelarenje, a posebno ako se o ovoj delatnosti razmišlja kao o značajnom i obimnom poslu, ne može se zamisliti bez matične ili Hamenanove rešetke.
Koja je uloga matične rešetke? Već u prvom broju „Srpskog pčelara“ iz oktobra 1896. godine profersor Živanović u tekstu „Amerikanka moje konstrukcije“ objašnjava:
“U košnici mi izgleda kao da je neka borba između matice i pčela. Ako je paša mršava, matica će zaleći po svem saću i u košnici biće puno pčela, a ništa meda. Ako je pak paša bujna, pčele će prehitriti maticu i nanijeće meda i napuniti sve ćelice tako da će biti u košnici puno meda, a malo pčela. U prvom slučaju, dakle, imaćemo jako društvo, ali ništa meda i mi ćemo morati tome društvu kupiti meda za zimu, ako mislimo da nam kapital ne propadne. Mi dakle ne samo da nećemo imati nikakve dobiti od toga društva nego ćemo imati i štete, jer ćemo morati meda mu dodavati da se održi preko zime. Da bi, dakle, toj borbi između matice i pčela stali na put da ne nosi toliko jaja te da ne umnožava toliko silno društvo na štetu meda, ja sam na dugačkoj strani svoje amerikanke užlijebio leto i poslije petoga okvira metnuo sam Hanemanovu rešetku, koja udara upravo na polovinu leta. Tijem sam maticu ogradio i dao joj samo pet okvira sa pčelinjim saćem, da u njih može nositi jaja, a ostalih jedanaest okvira s druge strane Hanemanove rešetke ostaju pčelama da ih napune medom. Tijem sam izjednačio borbu između matice i pčela.“
Kao i svi genijalni pronalasci, i matična rešetka je u osnovi veoma jednostavna. Kako izgleda to svi pčelari znaju, čemu služi saznali smo, ali mnogi ne znaju kako zapravo funkcioniše. Načinjena od drveta, metala ili plastike, ona predstavlja niz paralelnih otvora kroz koje mogu da prođu radilice. Kroz ovaj razmak ne mogu da se provuku trutovi, ali matica može, mada ne ide. Ako bi mogla, kako to da i ona ne prođe?
Razlog je u instinktivnom strahu od povrede. Znamo da je najosetljiviji deo matice stomak. Manipulišući njome, bilo da je stavljamo u kavez ili obeležavamo, izuzetno moramo paziti za to da je ne uhvatimo za stomačni deo, već za leđni. Ukoliko bi se to desilo, došlo bi do povređivanja osetljivog i ranjivog reproduktivnog aparata, što bi bila nepopravljiva šteta. Takva matica bila bi zauvek izgubljena, a pčele bi je uskoro same smenile.
„Znajući“ to, matica se plaši svakog istovremenog dodira gornje i donje strane koji je podsećaju i upozoravaju na moguće prignječenje. Ako i pokuša da se provuče kroz matičnu rešetku, osetiće ovakav dodir i to će je odvratiti od prelaska na drugu stranu.
Ovo objašnjava slučajeve kada mladu maticu koju smo ostavili u plodištu pronađemo u medištu kako je zasejala. Razlog je u tome što se ona provukla kroz rešetku još dok je bila neoplođena i nerazvijena, sitna, pa su joj razmaci među rešetkama bili dovoljno prostrani da ne oseti istovremeni dodir s obe strane.
Iako u prirodi ne postoji, kao i sama košnica, matična rešetka veoma je praktična u mnogim radovima, jer nam omogućava da uvek znamo gde se nalazi matica. Kod pomenute Živanovićeve pološke nalazila se na sredini leta, deleći ga na dva ulaza u oba dela košnice. Kod nastavljača praktično ih je ugraditi u tanki okvir na kome se napravi leto, pa nije potrebno bušiti otvore na nastavcima radi njegovog otvaranja.
Jakim, snažnim i brojnim zajednicama u dobrom medobranju rešetka neće mnogo smetati jer će mnoštvo sabiračica koristiti upravo ova gornja leta da bi, ušavši kroz njih, predale svoj dragoceni teret na skladištenje mlađim kućnim pčelama. Matica će imati dovoljno prostora da zaleže u plodištu, ali će medišni ramovi biti čisti i, po završenom medobranju i zrenju, moći ćemo da vrcamo, bez bojazni da će se među medom naći i leglo.
