Zvuk je svaki osećaj koji prima naše uho iz spoljašnje sredine. Objektivno, to je talasno kretanje koje se prostire kroz elastičnu sredinu. On nastaje brzim oscilovanjem, treperenjem, čvrstih, tečnih i gasovitih tela. Određen je talasnom dužinom i frekvencijom. Frekvencija označava broj treptaja u jedinici vremena i izražava se jedinicom herc (broj oscilacija u jednoj sekundi). Čovečije uho može da registruje niskofrekventne zvučne oscilacije od 16 do 20.000 herca, odnosno do 16.000 kod starijih osoba.
Ljudi i životinje čuju, to znamo, a da li i pčele čuju? Vekovima su ih prirodnjaci posmatrali, pokušavajući da proniknu u sve tajne njihovog života. Posebno ih je interesovao način na koji međusobno komuniciraju, jer se bez sporazumevanja nikako ne bi mogla održati jedna tako savršena zajednica kao što je pčelinje društvo. Otkrićem značenja pčelinje igre Karla fon Friša rasvetljena je velika tajna prirode, ali je u naredne dve decenije vladalo uvreženo mišljene da se sve ovo odvija u tami košnice, u tišini, bez zvuka.
Vibracije, škripa, uzorci hrane…
Tek 1960. godine dva istraživača, Adrijan Vener i Harold Eš, radeći nezavisno, utvrdili su da pčelinja igra ipak nije tiha. Tokom igre pčele emituju niskofrekventne zvuke slabog intenziteta. Tako su ova dvojica naučnika zaključila da ovi zvuci mogu igrati ključnu ulogu u komuniciranju u potpuno mračnom prostoru kakva je unutrašnjost košnice.
Nešto kasnije, Kiršner i Mičelsen izvode eksperimente iz ove oblasti. Oni su usmerili laserski snop u košnicu u neposrednu blizinu pčela koje igraju, kako bi utvrdili postojanje zvučnih vibracija na ramu. Bilo kakve vibracije na površini rama uzrokovale bi veoma male promene na zraku koji se odbija od rama. Na taj način bilo im je moguće da izvrše izuzetno tačno merenje, s obzirom na to da se vibracije detektuju bez dodirivanja rama.
Rezultati ovih merenja pokazali su da same pčele tokom igre ne potresaju ram, ali da zvuk koji proizvode to čini. Osim toga, one, igrajući, s vremena na vreme emituju i kratki zvuk nalik na škripanje, pritiskajući telo uz ram. Čineći takvu radnju, zaustavljaju se i u tom trenutku izbacuju malu količinu sakupljene hrane, pokazujući drugima ne samo smer i udaljenost mesta gde se nalzi izvor hrane, već i kakav je njen miris i ukus.
Sposobnost razlikovanja frekvencija
Da bi proverili hipotezu da izviđačice odašilju plesnu informaciju i akustički, Kiršner i Zomerova menjali su zvuke igre vrlo jednostavnim metodom, neznatnim skraćivanjem krila pčela igračica. Skraćena krila imala su manju površinu, što je uslovljavalo da stvaraju višu frekvenciju, ali s manjom amplitudom, jačinom zvuka. Zomerova je utvrdila da pčele kojima su skraćivana krila nastavljaju traženje hrane i igraju uobičajeno, ali su uočeni neki drugi problemi.
Frekvencije tonova koje pčele mogu da detektuju van opsega su koji mogu čuti čovečije uši. U njemu pčele pokazuju sposobnost za razlikovanje zvukova različitih frekvencija i vrednost im je utvrđena relativno jedostavnim eksperimentom.
Pčele su ulazile u račvasti lavirint s ulazom i dva izlaza u obliku ćiriličnog slova „U”, s hranilicama na izlazima. Zvuk je emitovan s onog kraja gde su bile hranilice i to nepredvidivo, bez neke zakonitosti koju bi pčele mogle da uoče i nauče da idu prema toj hranilici. One koje su se usmeravale prema izvoru zvuka, dobijale su nagradu u obliku zaslađene vode, sirupa. Posmatrano je kako pčele uče da idu prema zvuku.
Ispod 500 herca
Istim postupkom Drelerova je istraživala graničnu frekvenciju i amplitudu koje pčele mogu čuti. Njen rad pokazao je da pčele mogu čuti samo niske frekvencije, niže od 500 herca. One čuju ove zvuke sa dovoljnom osetljivošću da prime zvuke igre u gnezdu, s frekvencijama od 250 do 300 herca. Takođe je pokazala i neke sposobnosti razlikovanja između frekvencija u tom opsegu. Pčele mogu da prave razliku između niske (20Hz), srednje (100Hz) i visoke (320Hz) frekvencije.
Na istovetni način utvrđeno je i mesto na telu kojim pčele čuju. Pri tome su treniranim pčelama uklanjane jedna antena, učvršćen pojedini članak na anteni ili uklonjene senzorne dlačice na glavi. Utvrđeno je da pčele koriste strukture zvane Džonstonov organ, sazdan od nervnih ćelija na drugom članku njihovih antena, pipaka na glavi, koji prikuplja treperenja vazduha.
Tako su posle mnogo godina nesporazuma, jer ne čujemo u istom frekventnom opsegu, prevaziđene zablude i dokazano je da pčele u komunikaciji koriste zvuk, odnosno, da čuju.
D.K.
Dobro jutro broj 572 – Decembar 2019
