Profesor Mića Popov, zvani Globus, je svoje đake za sva vremena naučio da je glava – sever, a noge – jug i da je orijentacija važna stvar u životu. A šta je u sredini? Tražeći centar ove naše lepe Srbije stižem u Vrnjačku Banju.
Vrabac – Šumadinac, zvani Gočko, simbol Vrnjačke banje, sleteo u sam centar, sa sve šajkačom i opancima, namiguje mi , kao da pita gde sam do sad bila jer on je tu od 1990.g. kada su bile Igre bez granica. Vidim nedaleko od nasmejanog vrapca puno mladih , smeh i žamor na sve strane , nose katance da okače na Most ljubavi.
Nada i Relja
Od kako je sveta i veka , most je prenosio ljubav sa jedne obale na drugu, na mostu su se zaljubljivali i na njemu pevali, sa njega novčiće u vodu bacali i želje zamišljali. Ali legenda kaže da je ovaj most drugačiji i poseban. Pred Prvi svetski rat zagledaše se učiteljica Nada i srpski oficir Relja, zaljubiše se namrtvo. Pod ovim nebom takve ljubavi nije bilo, ali protiv sudbine se nije moglo. Zarati se i Relja ode u Grčku da bije boj,a Nada ostade da se moli i da ga čeka. Lepa Grkinja pomuti razum Relji i on se više nikada nije vratio, a Nada presvisne od prevelike tuge. Priča bi možda bila i zaboravljena da nije stigla do naše divne pesnikinje Desanke Maksimović koja je posećivala banju i, inspirisana njome, napisala jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama Molitvu za ljubav. Nikad nije bilo sramota voleti, a devojke su, želeći da svoju ljubav sačuvaju, na mostu gde su se sastajali Nada i Relja, na katancu pisali imena zaljubljenog para, a ključeve bacali u reku. Ograde mosta, prepune katanaca, svedoče o tome koliko je ljubavi Vrnjačka Banja videla, a ja ovde vidim mlade , zaljubljene do ušiju kako šetaju šarenim parkom ili raspoređeni po dvoje na klupama dok im hor banjskih slavuja peva svoju pesmu.
Veličanstveni park usred Banje
Cvrkut ptica, žubor vode i miris lipa u veličanstvenom, najlepšem banjskom parku koji sam ikada videla liče na raj na zemlji. Park je uređen u različitim stilovima , francuskom, engleskom i japanskom , a ukrašen je i neobičnim, zagonetnim skulpturama. Prostire se od Mosta ljubavi pa dužinom Vrnjačke reke. Ako ste dugo hodali pa vas noge više ne nose, tu su pomagači – fijaker i vozić. Bajkovita je vožnja fijakerom, a Vrnjčani mi se hvale da su u njemu sedeli i Maksim Gorki i Ivo Andrić, Desanka…. Romantična vožnja fijakerom se ne propušta. Kočijaš je upregao šarenog konjića i ja pitam da ga samo malo pomazim pre nego što se popnem u kočiju. Krećemo lagano kroz park, vanvremenski je osećaj, mešaju se zvuci kopita, točkova, ptica, fontana.
Neko u fijakeru, a neko u voziću
Opijaju mirisi divljih kestena, lipa, nepreglednog, božanstvenog cveća. Oduševljena sam. Vidim jednu malu princezu, slatku devojčicu koja trči do kočije i kaže da hoće i ona da uđe u bajku , a mali princ, njen brat je cilja plastičnom prskalicom da je povrati u stvarnost. Mališa bi da uskoči u banjski otvoreni vozić koji veselo prolazi pored nas, mašinovođa trubi i pozdravlja .Vozićem se od Mosta ljubavi, kroz park i dalje stiže sve do Autobuske stanice. Odlazi vozić iz koga mašu vesela dečica, a ja vidim da su se kamenim stepenicama neki spustili do rečice koja deli park i Promenadu pa zavrnuli nogavice i uživaju u vodi. Nije mi puno trebalo, izula sam se i zakoračila u plitku rečicu. Voda je hladna i bistra. Izgleda da svako ko uđe u nju baš podetinji. Kreće prskanje,smeh, cika i vriska, nikom se ne izlazi. Jedna dama drži haljinu da se ne pokvasi , a društvo je prska i slika, zastaju ljudi pa se smeju.
Mudrost u oku
Sedam na klupu da se osušim i upijem sunčev zrak . Tu upoznajem baku iz Beograda, prenela mi jednu istinu, da bolestan čovek zna mnogo šta, o čemu zdrav ni ne sluti. Vidim da imam mudrog sagovornika pa razgovaramo natenane.Od nje sam čula da je muškarac star koliko se oseća starim, a žena kako izgleda. A ko ovde dođe i oseća se mlađe i igleda bolje, sve to radi ova banjska voda. Ima izvora i toplih i hladnih, ima ih sedam. I svi lekoviti od davnina. Nedaleko odavde je izvor Topla voda, iste temperature kao ljudsko telo, a dobar je što kažu za šećeraše i mnoge druge. Pa izvor Jezero gde se oči ispiraju, Snežnik hladna voda, pa Slatina, Borjak, Beli izvor. I kući ne kreće dok ne napuni nekoliko balona ove dragocene vode, a kad i to popije, onda u dućan da se kupi Vrnjci voda, flaširana na izvorima Vrnjačko vrelo i Topla voda. To ti , čedo, bolnog leči, kaže i zaključuje da smo na pravom mestu danas. Pozdravljam se sa ovo sjajnom ženom, znam da je teško pronaći ljude koji dugo pamte, a lepo je pročeprkati po prošlosti i podeliti sećanja. Prošlo je vreme kada nam je poštar donosio razglednice – Pozdrav iz Vrnjačke Banje, gde se lepo vide i park i sat i potok banjski, a cvetni plato ispred Termomineralnog kupatila dominira. Debeli je razlog što ovde dolaze dobri ljudi koji su ovu banju zavoleli. Nastavnjam Promenadom, divnim, banjskim šetalištem dugačkim dva kilometra, a skroz u debeloj ladovini .
Ko to tamo peva
Lepo se i lako ovde čovek orijentiše jer su duž Promenade postavljeni putokazi, skretanja za izvore,galerije,hotele, restorane… Pažnju mi privlači jedan drugačiji most,originalan,a ima i svoje ime, Zove se – Ko to tamo peva! Most lep kao lutka, a dobio naziv po jednom od najboljih naših filmova ikada. To je film koji se može i sto puta gledati i smejati kao prvi put.
Ovaj most je otvoren prošle godine i to na Danima Bate Stojkovića, a ova manifestacija je već posebna priča. Glumac Danilo Bata Stojković je legenda Vrnjačke banje, toliko voljen i poštovan da ta ljubav stvarno lebdi u vazduhu i može se osetiti u razgovoru sa ljudima koji su ga poznavali i bili ushićeni što je baš njihovu banju odabrao i tu redovno dolazio. Smejem se kad pomislim na Iliju Čvorovića, Balkanskog Špijuna i sve kultne njegove replike. Bata je ovde u banji redovno proslavljao svoje rođendane, a Vrnjčani su smislili da ih i dalje slave , pa već deset godina, svakog avgusta održavaju Dane Bate Stojkovića. Prelepo i nesvakidašnje. Dobio je Bata ovde i Amfiteatar i svoj apartman, a kada sam čula priču za Batinu kafanu, krenula sam da je pronađem i vidim. Malo dalje od Filmskog mosta stoji putokaz za Cicino sokače, još malo uz breg pa na pravi sokak i u njemu kafana i to među starim lipama koje su bile svedoci Batinih dolazaka. A tek je neviđen štos da Cicino sokače za vreme Batinih dana, menja ime i tablu i zove se Batina kafana. Vlasnica Stana –Cica Simić mu je pripremala hranu i od kuvarice postala i dobar prijatelj, pa se ovde i dalje mogu probati Batina jela , a kaže da je najviše voleo da popije roze sa dosta leda. Kolege glumci, koji su ovde uvek u avgustu i učestvuju na Batinim danima, obavezno posete još jedno neverovatno mesto , a to je Glumački park.
Velikani za početak i kraj
Glumački park je u stvari Park poznatih, gde su posađena stabla u čast glumaca koji više nisu među nama, a sa tugom mi pričaju da je poslednje stablo dobio Nebojša Glogovac. Toliko topline u ovim ljudima, a jedan deka mi je rekao da slučajno ne zaboravim Flojda. Kaže, nezaobilazno mesto u parku kod Rimskog izvora je spomenik Draganu Nikoliću, najvećem šmekeru među glumcima, koji je baš voleo Vrnjačku banju. Priča mi da je bistu otkrio Žarko Laušević i da se i danas smeju , njegovim rečima sa otvaranja, da se nada da će bista potrajati mnogo duže od njega. Rekao mi da su pričali i pili sa mnogim glumcima u banji i da interesantnijeg i šašavijeg sveta od njih nema, velika deca. Ali, ko nikada ne napravi ludost i nije tako pametan kao što misli.
Prolazim pored Vrapca Gočka, namignem i ja njemu i priznam mu da ovakve lepote nadaleko nema, ni ovakve banje. Još da isprobam kolače, pa mogu i kući ići, a ovde kažu da biti u Vrnjačkoj Banji, a ne biti u Švajcariji, kao da u Banji niste ni bili. Švajcarija je decenijama poznato mesto, kafić i poslastičarnica u najdebljoj hladovini starih kestena, a najviše čuvena po žitu sa šlagom. Upijam lepotu sadašnjeg trenutka, sve ostalo je prošlo ili će tek doći… I, da vam kažem još nešto – pozdrav iz Vrnjačke banje….
S. Mušikić
Dobro jutro broj 567 – Jul 2019.
