Kesa traje jedan dan i na kraju završi na deponiji, a korpa služi i po nekoliko decenija. Kvalitetne su, ekološke i pomalo nostalgičnog, rustičnog izgleda, pa ih kupci i zbog toga vole. Kada bi neko stručniji poradio na reklamiranju, opet bismo daleko dogurali – kaže Zoran Antić, korpar iz Belušića.
Nekada se u prodavnicu i na pijacu po namirnice išlo s kotaricom preko ruke i korpari u Srbiji imali su dosta posla. Onda im je plastika pomutila račune i pruće vrednih korpara sve češće je ostajalo neiskorišćeno na tavanu. U Centralnoj Srbiji najpoznatiji kraj po korparstvu je Levač, u kojem već 250 godina opstaje tradicija pletenja od pruća. Kažu da je nekada u okolini Rekovca bilo 17 otkupnih stanica koje su preuzimale proizvode od pruća, prodajući ih dalje kupcima u inostranstvu.
Devedesetih godina prošlog veka otkupljivači su se povukli i korpari su morali sami da se snalaze kako bi opstali u ovom teškom umetničko- poljoprivrednom poslu. Jer, korpari u Levču uglavnom sami proizvode pruće za pletenje. To je, kažu, posao u kome je motika neophodna. Iako su im do danas jedino ostali vašari da zarade koji dinar, nadu im vraća novi trend da se plastične kese izbacuju iz upotrebe.
Evropska unija vodi računa o životnoj sredini, i to je nova šansa za korpare iz okoline Rekovca.
– U poslednjih godinu-dve često mi se javljaju kupci iz Evropske unije. Traže naše kotarice. Plastične kese polako odlaze u istoriju, i to je šansa, ne samo za mene, već za nekoliko sela. Kesa traje jedan dan i na kraju završi na deponiji, a korpa služi i po nekoliko decenija. Kvalitetne su, ekološke i pomalo nostalgičnog, rustičnog izgleda, pa ih kupci i zbog toga vole. Kada bi neko ko je stručniji od mene poradio na reklamiranju, opet bismo daleko dogurali – kaže Zoran Antić, korpar iz Belušića.
Nekada se celo selo Belušić, u kome je Zoran rođen i odrastao, bavilo korparstvom. Živelo se od toga. Danas je ostalo svega tridesetak majstora i oni uglavnom sami organizuju prodaju na vašarima i saborskim manifestacijama.
U okolini Rekovca na desetine hektara zasađeno je prućem, ili vrbom. Ono je osnovna sirovina u korparstvu. Pre umeća pletenja korpi, svaki od nekoliko majstora-korpara prvo je morao da savlada veštinu gajenja ove biljke. Zato oni kažu da korparstvo nije lak posao i da podrazumeva strpljenje, jer je od vrbe do korpe dug put, koji traje i do dve godine. Zemlju treba obraditi, zasaditi vrbe, okopavati, kositi.
– Za reznice se koriste štapići vrbe. Pobadaju se u zemlju, a kako su prirodno puni biljnog hormona rasta, brzo ukorenjavaju i imaju brz prirast. Za sađenje vrbe pogodno je vlažno zemljište. Zbijenost tla utiče na kvalitet, jer tvrdo zemljište daje tvrdo drvo. Takva vrba je čvršća, ali se teže plete. Najvažnije je da polje bude čisto od korova – kaže Antić.
On se od detinjstva bavi korparstvom. Gajenje vrbe blisko mu je koliko i pletenje korpi. Kaže da se u ovom kraju za korpe obično koriste amerikanka, kultivisana vrba crvene boje, ali i zlatica. Obe vrste su cenjene.
– Kad vrba dostigne zrelost, sledi košenje, i to u kasnu jesen, kad opadne lišće. Danas se to radi traktorskom kosilicom. Nekad se ručno sekla pomoću kosira. Kad se pokosi i dopremi s njive, prvo se klasifikuje po visini i kategoriji, vezuje u snopove i onda je pruće spremno za kuvanje – objašnjava Zoran.
A vrba se kuva u velikim kazanima ili kadama, i to najmanje šest sati. Za kuvanje jedne ture od početka loženja vatre potrebno je oko 12 sati. Voda se doliva nekoliko puta. Nakon kuvanja pruće se hladi, a onda sledi težak fizički rad.
– Za ljušćenje kore s pruća potrebna je snaga. Ko koliko može da uzme u ruke, toliki snop stavlja u mašinu koja skida koru s prutova. Potom pruće ide na sušenje. Nisu potrebni nikakvi posebni uslovi, osim da se ne izlažu suncu. Suvo pruće spremno je za pletenje nakon što ga oko sat vremena potopite u hladu vodu. To mu privremeno vraća elastičnost, kako biste lakše radili. Tek tada na scenu stupa umeće pletenja korpi, a potom sledi lakiranje i sušenje – objašnjava naš sagovornik.
Zoran svoje proizvode prodaje na vašarima i saborima, a jedan deo odlazi cvećarima, kojima je to važan rekvizit u aranžiranju. Korparstvom se bavi od detinjstva. Naučio je zanat od dede i oca. Danas s lakoćom izrađuje predmete za uređenje i ukrašavanje enterijera, porodičnih i poslovnih objekata, za parterno uređenje dvorišta, nameštaj za sobe, predsoblja, terase i dvorišta.
– Potrebno je strpljenja i mnogo truda da od snopa pruća napravite predmet koji ima upotrebnu vrednost. Založim vatru u peći, pa cele zime polako uplićem pruće. Najomiljenije su mi kotarice, jer me podsećaju na detinjstvo. U tome se nosio ručak radnicima na njivu. Idilične slike koje danas viđate kako iz kotarice vade hranu i stavljaju na ćebe ispod nekog drveta na livadi, nekada su bile realnost i svakodnevnica. Svako od nas nosi uspomenu na neki miris iz korpe – sira, paradajiza, pečenog pileta ili sveže ispečenog hleba – seća se sa setom Zoran Antić.
Poklon JAT-ovim putnicima
Korparstvo u Levču predstavlja jedan od najstarijih zanata, očuvan do današnjih dana. Početak korparstva vezuje se za kraj XIX veka i za područje današnjih sela Dragovo, Tečić, Belušić i Vukmanovac. U selu Dragovo do pred kraj 80-ih godina prošlog veka više od stotinu porodica bavilo se izradom korpi od vrbovog pruća.
Danas je ovaj zanat gotovo izumro, izuzev u selima Belušić i Tečić, gde još uvek postoje domaćinstva i registrovane preduzetničke radnje za izradu predmeta od vrbovog pruća. Pojedine zanatlije iz Belušića sredinom 80-ih godina prošlog veka izvozile su gotove proizvode u Nemačku, 90-ih i u Sloveniju, a njihove kotarice mogle su se videti i u JAT-ovim avionima, gde su deljene kao poklon putnicima.
Glavna ulica – korparska
Momčilo Sretenović, direktor Turističke organizacije Rekovca kaže je ove jeseni formiran LAG – Levač (Lokalna akciona grupa) koji bi trebalo da pomogne opstanku ovom starom zanatu. Osmišljenim projektom konkurisaće kod evropskih fondova za novac, kako bi očuvali korparstvo.
– Neke zemlje uspele su da korparstvo zaštite, stavljajući ga na Uneskovu listu svetske baštine. Korparstvo u Levču obitava već 250 godina. U bivšoj Jugoslaviji bili smo najveći proizvođači predmeta od pruća. Ideja je da jedno od dva sela u kome je ovaj zanat opstao bude posvećeno korparstvu, da glavna ulica bude uređena u tom stilu i da u jednom objektu bude i izložbeni i prodajni prostor za korpare. Mislimo da bi tako na najlakši način ceo svet mogao da sazna za naše vredne ljude. Računamo i na to da su umetnički zanati na ceni i da se u svetu sve više vrednuje ručni i unikatni rad, a korparstvo to jeste – kaže Sretenović.
Dobro jutro broj 572 – Decembar 2019
