Tolerantnost prema agroekološkim uslovima, rentabilnost proizvodnje i povoljna cena na tržištu samo su neki od razloga zbog kojih u poslednje vreme raste interesovanje za podizanje novih zasada. Plasman ove voćne vrste, na domaćem, tako i na inostranom tržištu, olakšaće i intenzivna transportabilnost i mogućnost dužeg čuvanja plodova, ali i njihov nedostatak i povećana potražnja.
U našoj zemlji proizvodnja lešnika zadovoljava samo oko deset odsto godišnjih potreba konditorske industrije, tako da se one obezbeđuju uvozom. U poslednje vreme sve više se napominje da bi ova vrsta mogla da bude jedan od strateških proizvoda naše zemlje u narednom periodu. Memorandum o razumevanju, potpisan između predstavnika italijanske kompanije “Ferero”, svetskog lidera u konditorskoj industriji i Vlade Srbije trebalo bi da obezbedi investicije koje će doprineti da naša zemlja postane evropski centar za proizvodnju lešnika.
– U našoj zemlji godišnje se proizvede skromnih 1.500 tona lešnika, što je veoma malo – objašnjava prof. dr Zoran Keserović, predsednik Društva voćara Vojvodine i konsultant italijanske kompanije “Ferero”. – Primera radi, Turska proizvede čak 650.000 do 700.000 tona, dok proizvodnja u Italiji iznosi oko 120.000 tona. Podizanje novih zasada bi obezbedilo nove prihode za našu zemlju, a proizvođačima bi omogućilo unapređenje i proširenje proizvodnje.
Saradnja bi trebalo da omogući da površine na kojima se ova voćka gaji do 2020. godine budu povećane na više od 10.000 hektara. Zajedničkim radom naših i italijanskih stručnjaka napravljen je projekat razvoja proizvodnje lešnika, koji obuhvata i primenu mašina za prikupljanje plodova, kalibriranje i sušenje, koje rade na određenom režimu za svaku sortu. Sudeći po potražnji sadnica, procenjuje se da će ove godine pod leskom biti između 500 i 700 hektara. Najveće je intereosvanje za sadnice kalemljene na mečiju lesku.
– Namera Italijana je da se na našim prostorima unapredi sortna čistoća – objašnjava dr Keserović. – Zbog obilnije i redovnije rodnosti, u zasadu treba da bude više sorti. Naime, za lesku je karakteristična česta pojava neistovremenog cvetanja muških i ženskih cvetova, te se uzgojem više sorti izbegava nerodnost. Obično se sadi jedna ili dve glavne sorte i dva-tri oprašivača. Prilikom izbora sorte pažnja se obraća na rodnost, oblik i veličinu ploda, randman jezgra, odvajanje omotača – (kupule). Posmatra se i ponašanje prema uslovima sredine, ali i tržište. Tako prehrambenoj industriji odgovaraju sitni do srednje krupni plodovi, okruglog ili ovalnog oblika, tanke ljuske i visokog randmana jezgra. Za stonu upotrebu pogodniji su krupniji plodovi, atraktivnog izgleda i oblika.
Italijanski otkupljivači su zainteresovani za sorte namenjene konditorskoj industriji poput “tonda đentile romana” i “tonda di gifoni”. Savremena proizvodnja podrazumeva i primenu odgovarajućih agrotehničkih i pomotehničkih mera. Podizanju zasada treba da prethodi analiza zemljišta i na osnovu nje đubrenje. Podrivanje ili rigolovanje na 70 do 80 centimetara je obavezno. Razmišljalo se da razmak u zasadu bude 5 d` 3 metra, ali se vremenom ipak ustalilo na 5,5 h 4,5 – 5 metara, pošto leska preferira osunčanost. Kada se posadi u zaseni nema dovoljno svetlosti. U takvim uslovima kruna se izdužuje i više raste u visinu, stabla imaju manje rodnih pupoljaka, listovi su veći ali tanji, i sadrže manje hlorofila. Poželjno je da se sadi na promajnim, odnosno mestima sa stalnim strujanjem vazduha, jer su na njima ređa gljivična i druga oboljenja. Napadu gljivičnih oboljenja podložna je i ako se posadi u zatvorenim dolinama, odnosno mrazištima.
Postavljanje sistema za navodnjavanje kap po kap je obavezno – potrošnja vode je najmanja, a efikasnost najpovoljnija zbog brzine i kvaliteta navodnjavanja. Preko sistema za navodnjavanje mogu da se unose visokorastvorljiva mineralna đubriva tokom vegetacije. Vodom uneta đubriva u kratkom roku (2–3 dana) dospevaju do korenovog sistema.
Leska se može saditi na nadmorskoj visini od 200 do 800 metara, iako postoje primeri uspešnog gajenja do 1.200 metara. Dobro se razvija i rađa na obalama reka i potoka, odnosno u blizini većih vodenih površina, koje odbijaju svetlost na voćke i smanjuju temperaturna kolebanja. Najbolje uspeva na blagim nagibima sa više od preko 800 milimetara padavina godišnje, ravnomerno raspoređenih.
Može da se gaji kao stablašica, ali i kao žbun. Kod žbunastih formi treba formirati stablo na 40 do 50 centimetara odakle će se razvijati primarne grane koje će nositi sekundarne i dalje rodne grane.
Proizvođači su u minulom periodu dosta grešili i u zaštiti leske, napominje dr Keserović. Bilo je primera kada je zbog neadekvatne zaštite u vreme formiranja plodića rod izgubljen. Od bolesti, najznačajnije su pepelnica, smeđa pegavost, rupičavost lista, trulež plodova i bakterioze leske. Među štetočinama, posebno su značajne lešnikov žižak (surlaš), leskina grinja, leskina strižibuba, lisne vaši, leskin smotavac i drugi. Sa povećanjem površina i zastupljenosti leske u Srbiji stvaraju se i uslovi za intenzivniji napad parazita i štetnih insekata. U takvim uslovima, budući proizvođači moraju da sprovode povremena ili redovna zaštitna prskanja.
S.M.
Dobro jutro broj 540 – April 2017.
