Gljive su naselile sve kutke na planeti Zemlji, a prikazuju se u širokoj lepezi oblika, boja i mirisa, pa ni ceo životni vek nije dovoljan da se to fantastično carstvo do kraja istraži. Zauzele su peščare, pustinje i stepe, džugle, savane, prerije i tajge. Ima ih u šumama, kraj potoka, pored drveća, na živim stablima i panjevima, pa čak i u saksijama s cvećem.
Mogu biti bezbojne, raskošnih boja, neke prijatno mirišu, dok se u prisustvu drugih ruka prinosi nosu.
Vlaknasta drška, šešir nepravilnog oblika
-Najlepše gljive su u rodu Lepista. Vrste iz ovog roda su veoma aromatične, od blago prijatnog do napadno odbojnog mirisa – kaže Momčilo Daljev, predsednik Gljivarskog društva „Novi Sad“ i član komisije Gljivarskog saveza Srbije za ujednačavanje naziva gljiva, te naglašava da među njima ima jestivih i nejestivih, a mogu se zameniti s veoma otrovnim vrstama. Ovaj rod je u okviru familije Tricholomataceae i prvi put su ga opisli 1969. godine biolozi Howard Bigelow i Alex H. Smith kao subgenus (podrod) Clitocyba.
Iako ga mnogi naučnici još uvek ne priznaju, ovaj rod je zaseban, a predstavnik vrste je pegava koturnica (Lepista panaeolus). Mešaju ih i s maglenkama.
To su mesnate gljive, srednje veličine, sa sledećim karakteristikama:
o vlaknasta drška bez prstena i ostataka delimičnog vela,
o šešir nepravilnog oblika, često podvijen ili levkast,
o izrazito jak miris,
o plodonose u jesen, ponekad zimi i u proleće,
o ružičast do bledoljubičast otisak spora.
Jestive su i veoma izdašne, ali njihov jak miris nije uvek prijatan. Često se javljaju u grupama i u velikom broju. Pojedine vrste iz ovog roda su veoma izraženih boja, što ih čini lepoticama u carstvu gljiva.
Rastu u velikim vilinskim krugovima, čime mogu prijatno iznenaditi sve ljubitelje gljiva.
Perunikina kružoliska kao kolonjska voda
Pegava koturnica – Lepista panaeolus sin. Lepista luscina, plodonosi tokom jeseni na livadama i ivicama šuma, često u krugovima.
Prepoznaje se po krupnom sivooker zaobljenom i udubljenom šeširiću, koncentrično ornamentisanim kapljičastim mrkim flekama.
Listići su gusti, sivobež boje, ponekad sa ružičastim odsjajem. Blago silaze niz dršku i lako se odvajaju od mesa šešira.
Jestiva je, sivkastobelog mesa, karakterističnog mirisa sa snažnom notom na brašno, dok je debela drška svetle sivobež boje visoka oko šest centimetara.
Ova gljiva se može zameniti sa pojedinim iz roda Clitocybe koje imaju kapljičaste fleke na šeširu i miris na brašno, poput izuzetno otrovne brašnjače, koja je bez silaznih listića.
Lepista densifolia je veoma retka. Raste u kasnu jesen u mešanim i četinarskim šumama. Šeširić joj je bele boje ili kremkast, krupan, ispupčen, zatim levkasto udubljen.
Meso je beličasto, oštrog misira na gljive.
Listići su veoma gusti, u početku beli a kasnije ružičastokrem boje, silazni. Drška visoka oko sedam centimetara iste je boje kao i listići i deblja je pri osnovi.
Po izgledu ova gljiva podseća na nejestivu, blago toksičnu Clitocybe phyllophila, ređih listića.
Perunikina kružoliska (Lepista irina) je jestiva, veoma krupnog (prečnika do 15 centimetara), mesnatog i zaobljenog šeširića, čije ivice dugo ostaje podvrnute. Šeširić može biti ružičastobled, ili mrke boje, koja vremenom izbledi.
Listići su gusti, beličasti, sa sivoružičastim odsjajem. Mogu biti odvojeni od drške, ali se nađu i primerci sa blago silaznim listićima. Drška je visoka, čvrsta, vlaknasta, pretežno u boji šešira, dok je meso beličasto, tamnije prema osnovi drške, slatkastog ukusa, snažnog mirisa na peruniku (iris) ili kolonjsku vodu.
Kao i ostale gljive iz ovog roda, plodonosi u jesen, pretežno u lišćarskim šumama, ali se može naći i u četinarskim, u vilinskim krugovima.
Često se javlja u asocijaciji s bukvom.
Modrikača antibiotik zamenjuje
Bledoljubičasta koturnica (Lepista glaucocana sin. Clitocybe glaucocana) plodonosi tokom jeseni u šumama, uz ivice šuma ili na travnatim površinama. Prepoznaje se po beličastosivom šeširiću prečnika oko 12 centimetara, sa ljubičastim odsjajem, čije ivice dugo ostaju podvijene. Šeširić je zaobljen, kasnije raširen, ispupčen na sredini. Meso je beličasto, neprijatnog mirisa. Listići su gusti, bledoljubičaste boje, prislonjeni uz dršku, i lako se odvajaju od šešira.
Drška je vlaknasta, uglavnom u bojama šešira, u donjem delu deblja, ponekad i nesrazmerno zadebljana.
Plavonoga, dvobojna koturnica (Lepista personata sin. Clitocybe saeva, Lepista saeva) plodonosi tokom jeseni i proleća, na livadama i ivicama šuma na zemljištu koje je bogato humusom.
Ova jestiva pečurka prepoznaje se po krupnom, veoma mesnatom i glatkom šeširiću sivih i bež nijansi.
Meso je debelo, beličasto, vodnjikavo, snažnog mirisa na gljive.
Visoka drška je vlaknasta, prepoznatljive plavoljubičaste boje, dok su listići debeli, gusti, u bež nijansama. Nisu silazni. Lako se odvajaju od drške.
Modrikača (Lepista nuda) je pečurka koja ne može a da se ne zapazi. Utisak ostavlja svojim ljubičastim mesnatim šeširićem koji je kod mladih gljiva u početku zvonast, a kasnije pljosnat, sa zaobljenim ivicama. Plodonosi tokom jeseni i u proleće u četinarskim i listopadnim šumama. Kod nas je ima u izobilju, ali i drugde u Evropi (Rusiji), Americi… U Francuskoj je poznata kao pied blu, u Nemačkoj je nazivaju violete, a u Bugarskoj je obična modrikača i plavka.
Raste pojedinačno ili u grupama i nije jedina šumska pečurka kod koje se zapaža slična obojenost, pa je zato treba potražiti s iskusnim sakupljačem. Vredi se potruditi jer je izvor bakra, cinka, mangana, koji su veoma važni za zdravlje i dobro stanje čovekovog organizma. Bogata je tiaminom i riboflavinom, a poznata je i po antibakterijskim svojstvima.
Listići su joj gusti, zbijeni, naslonjeni na dršku visoku oko 10 centimetara.
Pre upotrebe prokuva se, a zatim priprema na razne načine.
Može se zameniti s jestivim vrstama – livadskom modrikačom (Lepista personata) ili tamnom modrikačom (Lepista sordida), ali i sa nekoliko Cortinriusa.
Tamna modrikača (Lepista sordida) slična je modrikači ali je nešto manjeg šeširića, tankih ivica, svetloljubičastih listića zupcima naslonjenih na vlaknastu dršku visoku samo nekoliko centimetara. Meso je blagog ukusa koji podseća na prethodnu pečurku. Jestiva je i plodonosi tokom jeseni u šumama i na zapuštenim terenima bogatim azotom.
Rickenijeva koturnica (Lepista rickenii) plodonosi tokom jeseni po livadama i pašnjacima, a prepoznaje se po šeširiću prečnika do 11 centimetara koji može biti tamno sivosmeđ, ali i tamne žutosmeđe boje. Kod mladih primeraka je podvijen, pa udubljen. Često je izuvijan i ispucao po površini, vlaknast.
Meso je sivosmeđe, prijatnog mirisa i ukusa, dok su listići blago silazni i svetliji od šeširića.
Drška je vlaknasta, uglavnom u nijansama listića.
Od veoma slične pegave koturnice razlikuje se vlaknastim šeširom tamnije boje, površinom koja lako ispuca i prijatnijim mirisom.
Uvijena grlašica – Paralepista flaccida, Lepista inversa, prema najnovijoj podeli ne pripada rodu Lepista. Međutim, zbog dugotrajne upotrebe, gljivari je najčešće nalaze među gljivama ovog roda. Raste u četinarskim i listopadnim šumama tokom jeseni, ponekad i u januaru, uglavnom u vilinskim krugovima.
Prepoznaje se po crvenosmeđem ulegnutom levkastom, glatkom i kožastom šeširiću, prečnika do 10 centimetara. Ivica šeširića je zaobljena, a kod starijih primeraka rebrasta. Listići su nešto svetliji i silaze niz kratku dršku, koja je vlaknasta i u osnovi vunasto obložena micelijom.
Meso je elastično, svetlo, jakog mirisa. Jestiva je ali slabijeg kvaliteta.
Jedna od značajnih karakteristika ove gljive je njena osobina da prilikom branja (čupanja iz zemlje), na dršci povuče određenu količinu šumske stelje. Pojedini autori njen sinonim inversa smatraju zasebnom gljivom. Spore su joj, za razliku od ostalih Lepista, bele.
Može se zameniti sa gljivom Clitocybe gibba, koja ima bele listiće i miriše na badem.
UKUSNI ZALOGAJI OD MODRIKAČE
Modrikača je jedna od najkvalitetnijih vrsta roda Lepista. Od nje se posle prokuvavanja mogu pripremati najrazličitija jela. Naš sagovornik čitaocima “Jutra” preporučuje nekoliko recepata:
ISPRŽENA NA PUTERU
Priprema se od 700 grama gljiva, dve glavice crnog luka, 100 grama putera, kašike kisele pavlake, veze peršuna, malo muskatnog oraha, soli i bibera po ukusu. Pečurke prokuvati nekoliko minuta, ohladiti i iseckati. U međuvremenu iseckati luk i propržiti na puteru. Dodati gljive, pavlaku, začine i izmešati. Pre serviranja posuti sitno seckanim peršunovim lišćem.
DINSTANA, NA OMLETU
Za ovo jelo potrebno je 400 grama usitnjenih gljiva izdinstanih na puteru s glavicom sitno seckanog crnog i čenom belog luka. Posoliti i pobiberiti. Napraviti omlet od četiri jajeta i premestiti na tanjir za posluživanje. Odozgo staviti pripremljene gljive, posuti parmezanom i sckanim peršunovim lišćem. Jelo je ukusno sa salatom od paradajza.
ŠNICLE SA MLEVENIM MESOM
Sredinu kriške hleba potopiti u malo mleka. Kilogram gljiva prokuvati, iseckati i izdinstati s lukom. Dodati 200 grama mešanog mlevenog mesa, oceđen hleb, dva jajeta, soli i bibera po ukusu. Od ove smese praviti šnicle, uvaljati u brašno i jaja i pržiti s obe strane. Servirati toplo s prženim krompirićima i zelnom salatom.
ZAPEČENI ŠPAGETI
Pola kilograma prokuvanih seckanih gljiva preliti s dva decilitra belog vina. Zatim ih dinstati sa crnim lukom. Uliti dva decilitra vode, posoliti, pobiberiti i kuvati desetak minuta. Kuvane špagete staviti u vatrostalnu posudu, zatim dodati gljive pomešane s decilitrom kisele pavlake i 100 grama rendanog kačkavalja, te kratko zapeći u rerni. Poslužiti s kiselim krastavčićima ili povrćem iz turšije.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 559 – Novembar 2018.
