Kad se kiti vrbovim prućem…
Lazi, Lazi, Lazare!
Te dolazi do mene,
Prihvataj se za mene:
Za svilene rukave,
Za svilene marame,
Za klečene košulje
Srpska pravoslavna crkva i vernici Lazarevu subotu ove godine obeležavaju 12. aprila. Lazareva subota ili Subota pravednog Lazara, u srpskom narodu poznata je još i kao Vrbica i obeležava se od IV veka. Vrbica se slavi uoči praznika Cveti i posvećena je sećanju na dva događaja – na vaskrsenje Lazara iz Vitinije i ulazak Hrista u Jerusalim, gde su ga dočekala deca i pozdravljala s palminim granama u rukama, uzvikujući „Osana, sine Davidov“, što je bio ritual pri dočekivanju cara.
Prema Jevanđelju po Jovanu, na vest o Lazarevoj smrti, Isus je došao u Vitiniju gde je njegov prijatelj već četiri dana bio sahranjen. Došao je do groba i zatražio da se skloni kamen. Pozvao je Lazara da izađe i ovaj je to učinio, uvijen u pogrebni pokrov.
Ovo čudo je bilo i neposredni uzrok presude na smrt raspećem, koje će ubrzo uslediti. Lazar je živeo još trideset godina nakon vaskrsenja kao episkop na Kipru, gde ga je posetila i Bogorodica i poklonila mu omofor, deo episkopskog odevanja, koji je lično izvezla. Spomen svetog Lazara, nazvanog četverodnevni, slavi se od prvih dana hrišćanstva, a njegovo ime je simbolično: El-azar, i na jevrejskom znači „Bog je pomogao“. Njegove svete mošti počivaju danas u Carigradu, odnosno Istanbulu, gde su prenete 890. godine s Kipra, iz Kitona kod Larnake, gde je stajala nadgrobna ploča s natpisom: „Hristov prijatelj“.
Nakon Lazarevog vaskrsavanja, Isus je sutradan, na Cveti, svečano ušao u Jerusalim, a razdragani svet svečano ga je dočekao, noseći u rukama palmine grančice. Pravoslavni vernici kao uspomenu na taj događaj proslavljaju Vrbicu, koja za hrišćane predstavlja praznik dečije radosti, jer je Hristos, polazeći u Jerusalim rekao: „Pustite decu k meni, jer takvih je Carstvo nebesko“.
U tom činu je i današnja simbolika vrbe, po kojoj i praznik nosi ime. Ona simbolizuje palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja na ulasku u Jerusalim. Na ovaj dan bere se olistalo pruće vrbe, jer se veruje da se tako snaga zelenila prenosila na decu i odrasle, budući da je vrba zbog bujnog rasta smatrana simbolom zdravlja i snage. Za Vrbicu je običaj da se oko struka nose grančice vrbe, a oko vrata zvončići, koji simbolizuju pozdrav Hristu.
Po verovanju, na Lazarevu subotu se bude iz zimskog sna sve zmije i gušteri, pa su zato ljudi odlazili na reku, umivali se, a potom bacali kamen, govoreći: „Koliko sam ovaj kamen bacio, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri!“ Zatim svako vikne svoje ime što može jače, kako bi se što dalje čulo, pa onda kaže: “Koliko se moje ime daleko čulo, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri“. Lazareva subota ili Vrbica je šesta po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu i to je praznični dan u kome se ne rade teži poslovi.
Dečija radost i školski izleti
Obučena u novo ruho, ono koje su stavljali na sebe samo o velikim praznicima, mladež se ne tako davno, zorom na Vrbicu, uz pesmu spuštala iz sela uskom stazom do reke. Grančice tek olistale vrbe koje bi ubrali dole kraj reke, nosili su kasnije u najbližu crkvu. Vrba koju blagosiljaju sveštenici, a osveštana grančica se do sledeće Vrbice čuva u kući, a sa njom se ponekad ovlaš išibaju deca, radi zdravlja i da bi rasla „kao iz vode“, poput vrbe s koje je ubrana.
Vrbica je, inače, u našem narodnom kalendaru dan dečje radosti, i sve do Drugog svetskog rata proslavljana je kao školska svečanost. Na žalost, moderno doba je velom zaborava prekrilo mnoge običaje, dosta toga je prilagođeno potrebama savremenog čoveka, pa se ni Vrbica više ne svetkuje kao nekad.
– Predvođena popom i učiteljem, školska deca, lepo obučena i sa zvoncima okačenim trobojnom vrpcom o vrat, odlazila su na Vrbicu u polja i na proplanke da provedu vreme u igri. Povorka se kretala praćena pesmom, a u mnogim krajevima su joj se priključivali i stariji. Ovaj školski izlet je provođen u blizini kakvog izvora, uz koji, po pravilu, ima vrba. Osim toga, u staroj srpskoj religiji izvori su smatrani svetilištima – zapisao je svojevremeno etnolog Mile Nedeljković.
U mnogim krajevima Srbije nekada su organizovane povorke Lazarica. Lazarice su bile devojke obučene u novu svečanu nošnju i, bogato okićene, uz pesmu i igru kojima su prizivale bogatu letinu i zdravlje seljanima, najavljivale su dolazak leta. Narod ih je rado dočekivao u kućama i darivao im hranu. U Lazaricama je bilo šest ili više neudatih devojaka. Prva Lazarica je bila najstarija, najviša i najlepša devojka, a potom su išle redom, sve do najmlađe i najmanje. Jedna devojka išla bi preobučena u muško odelo, predstavljajući Lazara. U ruci bi držala štap, jatagan ili maramu, a na glavi kalpak ili šešir okićen cvećem ili perjem. Ovaj poredak predstavljao je uvođenje devojčica u red devojaka.
R.D.J.
