ZLATIMIR RADOJKOVIĆ, OPANČAR OD SVOJE DEVETE
Kad uzmeš opanak u ruke on lagan ko perce, a kad kreneš da ga praviš težak je kao sami đavo. Prsti oteknu, u kožu se uvuče crnilo koje pereš sonom kiselinom da se pred ljudima ne bi brukao, dušu obuzme tuga jer nemaš kome da ga prodaš. A on lep, miriše na davnine, kada su ga kupovali jednom godišnje o vašarima, nosili u posebnim prilikama i dičili se njime. Danas ga još retki prave, oni koji su njime zaraženi od detinjstva, koji i dalje veruju da će srpski opanak obići svet, ako ne na nogama, ono bar kao ukras. Zlatimir Radojković iz sela Miloševca kod Velike Plane je više voleo fudbal, ali ga je otac „čvrstom rukom“, kao dečaka od devet godina, ubedio da je u opanku perspektiva.
– Ja sam dete opančara, radim od svoje devete godine. Ubio me otac, pa me nagrdio što sam voleo da igram fudbal, al on nije dao. Prvo nauči zanat, pa posle na fudbal. Šta da kažem, bavim se ovim pedeset i nešto godina – započinje svoju priču opančar iz Miloševca.
Žuljevi otekli prsti, a u koži crnilo
Pokazuje žuljave prste otekle od rada. U kožu se uvuklo crnilo, ne može da ga opere, da izađe, kao da je rudar a ne opančar:
– Kad gledaš ovako, uzmeš ovi opanci u ruke, ono lako ko perce, a teško je. Ja sam prao noćas ruke sa sonom kiselinom, sve crno ostaje. To je vegetabilna koža i ono ti se crne ruke ko da si ugalj tovario.
Okreće par sjajnih opanaka po rukama. Koža sija, misliš lakirana, odmah se čovek zapita od čega li su, koju je to kožu koristio, kad su takvi. A, on nastavlja:
– Za izradu se najviše koristi, dole za donji deo, teleća okrajina ili vrat. Gore za pletenje pre je bilo, do kad su kučići mogli da se koriste, od kučeće kože, koja je bila najbolja. Sada toga već 23 godine nema, niti bi imao ko to da štavi. Radi se od kozje kože, najbolja je kozja koža i to da je dobro uštavljena, da mogu ja lepo da uradim opanak. Kad nije dobro uštavljena, onda ne može ni opanak da ispadne valjan.
I šabloni od oca ostali
Da bi opanak od samog starta bio kako treba, potrebni su i dobri kalupi. Njemu su kalupi ostali od oca opančara u nasleđe.
– Eeee, to su stari kalupi, toga više nećeš da nađeš. Nigde. Stari su po šeset, sedamdeset godina i to se ranije radilo u Suboticu, to su bili najbolji kalupi. Ja sam čuo od oca da to su Nemci radili, ti kalupi. Moj otac je sačuvao dve serije i ja sam jednu našo, od nekoga pokojnoga Lake što je umro. On je iz Rače Kragujevačke bio i to sam tamo pokupio – kaže.
Što je pokupio, pokupio je. Za sebe ima dovoljno, a drugi već ni ne rade tako.
– Ja imam za mene, al pravo da ti kažem više mi se i ne radi, jer tu nema neke vajde velike. Pre je bilo, dok je bila Jugoslavija i more, ja sam u Opatiju i Crikvenicu prodavo. Sad suženo tržište, narod slabo kupuje. Evo sad što sam izložio ovde na štandu prodo sam samo jedan par za ceo dan. Men’ se to ne isplati – žali se Zlatimir.
Za sebe ima i nasleđene šablone koji se poklapaju sa kalupima, te je njegov opanak vrhunske izrade:
– Ja imam šablone koje sam sačuvo od oca i po njima radim. Kalupi su mi isto od oca, tako da mi se slažu sa šabloni. Ja skrojim prvo đon, potopim ga u vodu, odstoji jednu noć u vodu i sutradan našijem. Kad našijem ja onda navlačim na kalup.
Šivenje, kalup, premet
Na pitanje sa čime se našiva, malo se štrecnuo:
– Pa, sa oputu! To je oputa malo jača, vadim je od sredine kože da se ne bi iskidala. To se zove šivenje. I kad sašijem, onda ga navučem na kalup, utvrdim, sa strane metem dva-tri eksera da to ima svoju simetralu i onda se suši to. Neću da radim dok je vlažno, jer kad radim preplet onda mi preplet zateže šivenje i ne ispadne kako treba. Nego se sasuši za tri, četri sata, e onda uznem lepo i radim premet.
I naravno, prekidamo ga u pola reči, jer šta je sad „premet“, njemu tako jednostavno, a nama laicima potrebno da shvatimo?
– Premet je ono što ide preko opanka – odgovara. – Vata šivenje levo – desno, levo – desno, kad to uradim onda radim lozicu. Ja lozicu radim sitno, ne radim ko drugi. Lozica ide iznad premeta, na vrh risa, povrh risa, ona ujedno služi kao ukras opanku. Što je sitnije uradiš, to je lepša. I kad sam to završio, e onda na kraju preplet. Da ga ulepšam.
Da nije ljubavi…
Ni to ne radi jednostavno, sve je kod njega spoj veštine, znanja i ljubavi, jer da nije tog osnovnog sastojka – ljubavi, ni opanci ne bi bili lepi.
– Ja ne radim obični, ovi julci, kako to rade neki samauci (samouci). Nemaš sad u Srbiji da nađeš dvo-troje majstora da kažeš dobri majstori, da znaju da naprave opanak. Ovo sve ništa. Nema, opanak moraš da naučiš da napraviš. Evo ima Mile iz Bresja, ja i Zoran zna iz Trnovče. Nema, ne verujem da ima više da kažem – e ovo je majstor. A, majstor mora da zna zanat. Pitamo šta je najbitnije prilikom izrade opanaka?
– Sve je najbitnije, i kako uradiš šivenje, ako krupnije nabodeš ono ispadne grubo. Od šivenja ti sve zavisi. Ti, ako si šivenje uradio da bude sitnije, onda ono drugo ne možeš krupnije. Sve isto, da sve bude isto i ruka sigurna, potrebno je najmanje godinu dana vežbanja.
Zlatimir vežba već, evo, pedeset i neku godinu za redom.
– Ti, ako ne znaš da sašiješ oputu – objašnjava – a oputa se pravi ručno, moj otac je imao šapinac nož, zvali ga šapinac zato što ga je taj čovek koji je pravio opančarse noževe savio kao srp, onda ništa ne znaš. Taj čovek je umro, te sam morao da naučim da napravim oputu sa skalpelom i ja sad žmurećki mogu da je iskrojim.
Zašto nije primio sertifikat
Osim vešte ruke opančara, u zanatu je bitan i alat, a kako sa njim druguje od detinjstva, Zlatimiru je bila uvreda kada je došlo vreme za to da dobije sertifikat od nekog ko ne zna šta je „farkiš“.
– U opančarskom zanatu prvenstveno se koriste nož, šilo, boda, farkiš i kašika. Što ja nisam uzo sertifikat? Pa, došo taj što treba da mi da sertifikat za opančarski zanat, reko „šta je ovo“ i ja mu pokaza. On ne zna šta je, a on će da mi da sertifikat. Reko hvala vi, men› taj sertifikat ne treba. Znaš šta je farkiš? Farkiš je od šimširovog drveta urađeno i služi da uglača opanak da ti misliš da je to lakirano, a ono nema gram laka. To svi opančari imaju, neko ga pravi od višnjevog drveta, ja sam od šimširovog. To kad izglačam, to je opanak samo tako – pokazuje rukama na opanke izložene na štandu.
Jedan par se posebno izdvaja. Crveni, boje kosovskog božura, sitno pleteni, sijaju, ne možeš da ih ne uočiš na prvu. Prvo njih, a posle sve druge, ništa manje lepe, ni manje sjajne, samo manje uočljive.
– Sve opanke pravim, doneseš mi mustru i kažeš oću takav i takav. Konkretno sad radim srpski opanak. Bez kljuna su ženski, sa kljunom su muški, mada negde nosu sa kljunom i muški i ženski. Radim šopski, radim vlaški, glamočki. Najzahtevniji je opanak kljunaš od kučeće kože sa dvanaest kukica. Ja kad kažem dvanaest kukica to samo opančari znaju šta je to. To je toliko sitan rad da se radi sedam dana. To je da se džabaišeš i posla, i para, i svega. Meni mnogo dugačko traje taj rad, a mušterija treba da da dvesta evra za taj par opanaka. Sa ovom kozjom oputom to i ne može da se radi, radilo se samo sa kučećom jer se kučeća raseca na najtanju pa ispadne kao konac. Kad gledaš malo više u njega ono ti zatreperu oči. E to je majstorluk. To retko ko zna da uradi.
Hvali se malo Zlatimir, tek toliko da zaboravi muku oko nabavke kože, jer je fabrika u Rumi, koja je štavila kožu, prodata Italijanima:
– Prodali su jedinu fabriku kože koju smo imali u Rumi. Meni je taj direktor znao da da kožu i da platim na poček, na poverenje i uvek sam mu platio. Ubedljivo najbolju kožu su oni radili, teleću okrajinu i vrat i kozjaču. Više nema ko da uštavi takvu kozjaču kao Ruma, sad štave mešaju šišarku, a ljudi štavili sa taninom. Pa kad ja kupim od njih, pa kad isfarkišem, jaoooo kako je to lepo. Imao sam je do skoro, jer sam kupio sedamdeset bala. Sad kupujem od nekog iz Stapara, ali nije to to. Uštavljena, ali nije to to. Kad nema kiše dobar je i grad, ali nije to to.
I, kad je sve već na izdisaju i Zlatimir razmišlja da okači opanak o klin. Što je uradio uradio je, leba više nema u ovom zanatu.
– Još ovu godinu i neću više da ih uvatim u ruke, tu više leba nema – nastavlja svoju priču. – Idem po vašare. Evo sad sam sam ovde prodo samo jedne krznenke i jedan suvenir. Pa jel se to isplati, nema ni za benzin. Nema mlađeg opančara od mene, a meni je šeset godina.
Upitasmo, na kraju, ima li neke mašine koja bi mogla da olakša posao. Odgovorio je pokazujući ponovo ispucale, crne prste, na šakama ogrubelim od teškog rada:
– Ma kakva maaašina!!! Sad mi žao što sam opro ruke, sa sonom kiselinom sam ih prao. Pa vidiš kavki su mi prsti crni. Sramota me da izađem pred mušteriju, nabrekli mi prsti. I nije mi to krivo, krivo mi je što će zanat da izumre.
Seda na stolicu, umoran više od saznanja da je blizu rastanak od opanka, nego od neprospavane noći i dolaska u Beograd.
Nestaje lalinski opanak
– Poslednjih godinu dana je toliko opao posao, ne znam šta se dešava. Nestaće sve kao i lalinski opanak. Zadnji majstor za lalinski opanak je bio neki Pera iz Pančeva. On umro i evo nema ko više to da pravi – kaže Zlatimir.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
